“GOVORI JAKO TIHO, A OVU ŽENU ZOVE MAMA” – Psiholog iz Tiršove otkrio u kakvom je stanju DJEVOJČICA (8) koju je otac držao ZATOČENU

Psiholog iz Univerzitetske dečje klinike “Tiršova” Vukašin Čobeljić rekao je da stanje devojčice (8), koju je otac Uroš Pašajilić držao u kadi, ide na bolje. Kako istekao za “Prvu” TV, devojčica je došla sa samo 10 kilograma na kliniku, bila je smeštene u krevetac za bebe, sada ima interakciju sa osobljem, a uspela je i da napravi neki korak. Prioritet svih je oporavak njenog opšteg stanja, naveo je Čobeljić.

– Prioritet je njeno fizičko stanje, koje je značajno bolje. U početku je bila na 30 odsto unosa hrane i tečnosti, u odnosu na 100 odsto, sve ostalo je primala preko infuzije. Od gastroenterologa smo dobili informaciju da je sada značajno bolje – kaže pisholog Čobeljić.

Devojčica govori jako tiho, čak je ženu koja je bila sa svojim detetom sa njom u sobi nazvala “mama”.

– I ostali specijalisti su je pratili. Fizijatri nisu trenutno u mogućnosti da joj pomognu, jer nedostaje dovoljno mišićne mase. Što se tiče psihološkog dela, tu je evidentan napredak. Sam početak bio je težak. Ona komunicira, ona reaguje na postavljena pitanja. Sama izražava svoje potrebe. Jako tiho govori, izgovori po jednu ili dve reči. Sa njomu sobi je bila mama sa dečakom, koja je izuzetno topla i brižna žena, bila i prema svom detetu, ali i prema njoj. Njoj se obraćala sa “mama”. Medicinsko osoblje joj je postepeno prilazilo. U toku jučerašnjeg dana smo mogli da je mazimo, da joj bacimo pet, poklonimo igračku – ističe psiholog.

Nije postojala mogućnost kretanja kada je devojčica stigla u kliniku, a svaka nadoknada hrane morala je da ide postepeno.

– Fizički aspekt, ona je smeštena u gastroenterološko odeljenje u dečji krevetac, jer kod nje nije postojala mogućnost hodanja. Mišične mase nema, ali to će ići u dobrom smeru. U početku nadoknada hrane morala je da ide postepeno. Svaki preterani unos hrane kod nje je dovodio do dijareje i povraćanja. Ona jeste prošla kroz traumatsko iskustvo, kroz zanemarivanje, ali ona se čak navikla na takve uslove. U psihološkom smislu to je bio potpuni šok. Kako se postepeno navikavala, ono što je za nju bilo najstresnije to su bili popodnevni i večernji časovi. Ona je gladna tada, oseća potrebu da joj neko pomogne, a mi smo bespomoćni, jer bi bilo kakav unos hrane za nju bio katastrofalan, doveo bi samo do pogoršanja. To su trenuci kada bi ona plakala – isitče Čobeljić.

Napredak u interakciji sa osobljem

– U četvrtak, petak sam joj objašnjavao da ne sme da uzima hranu, jer mora da joj se oporavi stomačić. Juče kada sam došao kod nje, povećan joj je unos hrane i onda je ona samo šapnula “oporavlja se stomačić”. To su za nas veliki koraci. Najteže je uspostaviti kontakt, da dete ima poverenje, kontakt se uspostavlja igrom i onog momenta kada se javi osmeh, znači da je kontakt uspostavljen – kaže Čobeljić.

Prioritet njeno fizičko stanje

– Prirotet je njeno organsko, fizičko stanje. Mesec, mesec i po dana je neophodno da se oporavi u smislu gastroenerološkog oporavka. Kada se steknu mogućnosti onda ide i fizijatrijski oporavak. Što se tiče psiholopškog aspekta je da se trudimo da ova sredina za nju bude predvidiva, pozitivna, stimulišuća da ne doživi kao traumu. Dete se adaptiralo na uslove koje je imalo kod kuće i svaka probena za nju je neka vrsta šoka, ono nije znalo za drugo. Neophodno je pratiti u što većoj meri pratiti i prepoznavati detetove potrebe – kaže Čobeljić.

Za članove porodice nije pitala, naveo je psiholog.

– Nije pitala za članove porodice. Ona je mamu dečaka, koja je bila u sobi sa njom zvala mama. To ukazije na potrebu za negom i bliskošću. Mi moramo da budemo optimisti. Njen oporavak zavisi od individualne predispozicije, sa jedne strane. Ovo su iskustva koja će negativno uticati. Jako teško je proceniti na kom intelektualnom nivou se dete nalazi, možemo da kažemo da će verovatno postojati određene posledice, ali na nama je da budemo sada i ovde, da vidimo koje su njene potrebe sada. Miramo da budemo optimisti, ali umereni – kaže Čobeljić.

Uz pomoć vaspitačice devojčica je izašla i na terasu, a uspela je da prekopira i svoje ime, koje je vaspitačica napisala na bojanci.

– Evidentan je napredak. U nedelju je bila na terasi, bojila je uskršnje jaje sa vaspitačicom. Ona je napisala njeno ime, a devojčica je uspela da precrta svoje ime. Ona polako prihvata određene osobe. Već nas prepoznaje i reaguje. Najbitnije je da bude konstantna sredina. Mi smo samo privremena stanica sa idejom da se ona oporavi. Sledeća stanica bi bilo prihvatilište, jer je ona odatle došla kod nas. Timski rad i da budemo kolegijalni, ovo je specifična situacija i fokus je na njenim snagama, a ne na slabosti. Imala je 10 kilograma. Srećom, taj aspekt ide na bolje. U početku je imala jedva snage da se drži, a u nedelju je već mogla da napravi neki korak uz pomoć osoblja. Oporavak ide u pravom smeru. Mi se trudimo da pored tih strašnih stvari, to ne bude prioritet, već da gledamo nju kao osobu sa svojim potrebama i da se usmerimo na napredak – kaže psiholog.

Još uvek se ne može reći na kom je intelektualnom nivou devojčica, ali je neophodno fokusirati se njene jače strane, naveo je Vukašin Čobeljić.

– Neophodno je da se navikne na novonastale okolnosti. Polako će se procenjivati na kom je ona nivou. U odnosu na to kada je došla dete razume, interakcija postoji. Jednosmerna je interakcija, odgovara kod osoba koje su od poverenja da će postojati određene posledice. Ne treba da gledamo deterministički to, treba dati sve od sebe da se te stvari nadoknade. Koliki je nivo njenog razumevanja mi ćemo videti – isitče psiholog Čobeljić za “Prvu” TV.

On je zaključio da u ovim okolnostima stvari idu na bolje, a kako će biti, treba ići korak po korak.

(Blic)