“Bilo je kao u horor filmu, drug mi je rekao: ‘Sada ćemo da se onesvestimo i DA UMREMO!'”: Ispovijest mladića koji je čudom PREŽIVEO PAKAO kod Pirota nakon izlivanja amonijaka

“Beličasti dim je bio toliko gust da se ništa nije videlo ispred nas. Otvorili smo vrata automobila i osetili neki miris koji je bio nepodnošljiv. Drug je rekao: ‘Ovo je neki otrovan gas, sada ćemo da se onesvestimo i tu ćemo da umremo’. U tom trenutku smo istrčali iz auta ne znajući na koju stranu da idemo”.

Ovako Miloš Đorđević (28) iz Temske za “Blic” opisuje dramatične trenutke borbe za život, nakon što se 25. decembra oko 17.30 časova našao na oko 100 metara udaljenosti od prevrnutog vagona na pruzi kod Pirota, iz koga je počeo da curi otrovni gas amonijak.

Mladić i njegov drug sa kojim je bio u kolima, samo su čudom prošli sa lakšim povredama, s obzirom koliko su blizu bili mestu strašnog hemijskog akcidenta i koliko je amonijak otrovan gas.

– Vraćali smo se iz Pirota ka Temskoj lokalnim putem, kao i svaki put što idemo. Blizu je reka pa znam da se ponekad pojavljuje magla na tom delu. Kada smo blago počeli da ulazimo u neki dim, niko nije mogao ni da pretpostavi šta može da se desi. Pomislio sam da je to obična magla koje, kada se taj deo prođe, posle više nema. Međutim, magla je postala tako gusta da se ništa ispred nas nije videlo. Pitam druga: vidiš li ti nešto, ja ne vidim ništa? U jednom trenutku, bukvalno se više ništa se nije videlo – počinje ispovest Miloš Đorđević.

Gusta izmaglica, za koju u tom trenutku još nisu znali šta je, potpuno je onemogućila vidljivost pa je automobil skrenuo sa puta i završio u malom kanalu. Nisu mogli dalje kolima.

“Ovde ćemo da umremo…”

– Kažem drugu, izađi molim te vidi šta se događa. On otvara vrata i mi tada osećamo taj dim. Miris je bio izuteno jak i neprijatan. U tom trenutku ne znamo šta se dešava. Drug je rekao: “Ovo je neki otrovan gas, sada ćemo da se onesvestimo i tu ćemo da umremo”. On mi je rekao da stavim nešto na usta i nos, pokrio sam ih rukom, koliko da se zaštitim. U tom trenutku smo istrčali iz auta, ne znam ni vrata da li sam zatvorio, ni da li sam ga ugasio. Uhvatila nas je panika, da nismo znali ni gde da krenemo jer se ni prst pred okom nije video. Srećom je moj drug malo bio pribraniji pa smo krenuli u pravcu odakle smo došli, imali smo sreće. Mi smo 10 do 15 metara zašli u taj dim u kojem se ništa nije videlo kada je auto upao u kanal. Međutim, dok smo mi izašli iz auta, gas se proširio – opisuje Miloš za “Blic” dramatične trenutke.

Mladići su krenuli kroz gustu izmaglicu, koja je mirisala nepodnošljivo, pokušavajući da se spasu.

“Osetili smo da teško dišemo, tresle su mi se ruke…”

– Osećali smo teško disanje, da nas peče po licu. U tom trenutku su mi se tresle ruke, bolela me glava, ne znam šta se događa, da li je od gasa ili od straha. Malaksalost se javila malo kasnije. Nama je trebalo četiri, pet minuta brzim hodom, skoro trčeći da izađemo iz tog oblaka koji se brzo širio. Tu smo počeli da srećemo automobile koji su išli ka Temskoj, počeli smo u panici da zaustavljamo vozila redom. Ušli smo u auto jednog čoveka koji nas je odvezao do bolnice u Pirotu. Svima smo ispričali šta se događa. Mi smo među prvima bili u bolnici, bio je tu još samo jedan čovek kojeg je policija dovezla sa auto-puta. Tek smo tada saznali šta se desilo – seća se Miloš teških trenutaka u ispovesti za “Blic”.

U bolnici saznali šta se desilo

U bolnici im je ukazana lekarska pomoć, utvrđeno je da srećom nemaju teže posledice pa su pušteni na kućno lečenje.

– Nismo imali preterano jako gušenje pa nas nisu stavljali na kiseonik nego su nam dali samo infuziju, merili su nam pritisak, saturaciju, i rekli da možemo kući da idemo a da se javimo opet ako osetimo neke probleme. Hvala Bogu sve je bilo dobro. Sada kada vidim šta se desilo, uplašim se. Juče smo bili u Pirotu, strah me je bilo da prođem tim putem. Baš sam se uplašio. Ne pamtim da sam se nikada u životu tako uplašio. Ne znaš gde da pođeš, ne znaš gde da odeš, tolika panika, toliki strah, u životu nisam to doživeo – seća se Miloš.

“BIlo je kao u horor filmu”

On kaže da je najstrašnije bilo to što nisu znali šta se dogodilo.

– Mogli smo da krenemo i na drugu stranu i da nastradamo. Strah je bio toliki da nisam znao gde da krenem u tom trenutku. Kada sam autom upao u kanal, prvo je tu bio strah, posle od gasa. Sve se sakupilo u jednom trenutku, ne znaš šta da razmišljaš. Srećom nas je pokupio kolima ovaj čovek. Kada smo malo izašli na deo puta gde može da se diše, već je bilo lakše. Tamo se ništa nije videlo, druga nisam video. Kao u hororima, dok nisam uključio lampu na telefonu nismo videli ni gde da hodamo. Mrkli mrak, a nije bio mrak nego magla. Nezamislivo je bilo, kao u horor filmovima. Samo smo gledali da izađemo odavde. Drug je dobro pretpostvaio da je neki otrovan gas – navodi ovaj mladić za “Blic”.

“Kad udahneš vidiš da je mnogo strašno”

Miloš se seća da tako jak ineprijatan miris nikada u životu nije osetio.

– Takav miris nikada nisam osetio, ništa slično. Prvo sam pomislio da je nešto zapaljeno pored puta, ali je bilo mnogo, mnogo jače, nepodnošljivije. Ja ne znam kako su ljudi koji su dola ostali duže uopšte preživeli. Čuo sam da je bilo dvoje mrtvih, mislio sam da će biti više. Takav sam utisak stekao da je mnogo opasno i mnogo otrovno. Ne treba da ti kaže neko šta je, oseća se jednostavno. Jednom kada udahneš vidiš da je nešto mnogo strašno. Osećam sada samo blagu malaksalost. Bili smo da damo krv na analizu posle toga, ići ću na kontrolu opet jer znamo da je mnogo opasno – opisuje Miloš.

“Bili su na 100 metara od vagona iz kojeg curi amonijak”

Srđan Đorđević, Milošev otac, kaže da su se mladići našli na oko 100 metara udaljenosti od prevrnutog vagona iz kojeg je curio amonijak.

– Magla je bila toliko gusta, kako mi je sin ispričao, da nisu videli ni svoje farove, toliko je bila smanjena vidljivost. Kada su otvorili vrata osetili su jak miris gasa, ljutinu u očima pa gušenje. Pobegli su iz automobila, sve im je ostalo u autu i laptop i torbe, samo da spasu glavu. Spasio ih je taj čovek koji ih je pokupio. Oni su bili jako blizu prevrnutog vagona. Bilo je to pre 17.30 časova, znam jer me je sin zadnji put zvao u 17.25 časova. Ostavili su auto odmah i pokušali da se vrate pešice. Nisu znali o čemu se radi sve dok nisu stigli do bilnice. Oni su među prvima upali u taj dim. Bilo je haotično tog trenutka. U bolnici su bili dva, tri sata dali su im infuzije i dat im je neki lek protiv gušenja. Nisu se žalili posle na tegobe, osećaju malo glavobolju ali su dobro – navodi Srđan Đorđević za „Blic“.

(Blic)