Sjeničak / “PROSTITUTKE SU BOLJI PRIJATELJI NEGO BILO KO, STIDIM SE TOGA ŠTO SAM RADIO” Ispovest bivšeg vlasnika javne kuće i čuvenog boksera
Od Sjenice preko Čačka do evropskih metropola, životni put jednog sportiste nije bio lak.
Od briljantne karijere kao člana najbolje bokserske ekipe Jugoslavije do vlasništva javne kuće, preko odlaska u Grčku i druženja sa ljudima sa druge strane zakona, do ćelije u Zabeli njegov život je ispisao roman gde postoje i stranice pokajanja.
Danas u svojoj 66. godini i dalje profesionalno boksuje. Živi u srećnom braku, slika, bavi se humanitarnim radom. U ovom trenutku ova najava zvuči nemoguće ili neverovatno.
Gost emisije Crna Hronika bio je Zoran Šekularac.
Iako je počeo kao izvanredan sportista ređao pobedu za pobedom u boks mečevima, pred početak devedesetih počeo je da se bavi ugostiteljstvom. U njegovom kafiću bile su angažovane i tzv. animir dame koje je on unajmljivao za sumo od tadašnjih 3000 maraka. Radile bi striptiz, a prema njegovim rečima, imale su slobodu da same odluče da li žele da pružaju seksualne usluge:
- Te devojke su dovodili. Ja sam ih od njih uzimao za 3000 maraka tadašnjih. Dogovor je bio da one uzimaju 60 odsto od zarade, a ja 40. One su radile striptiz, to je tada bilo popularno, svuda su nicali ti striptiz barovi. To se tolerisao od strane vlasti. One su same odlučivale da li žele nakon striptiza da odu sa nekim ili ne. Nisam ih ni na šta primoravao.
Kaže da je u poslu bio veoma korektan i human, kao i da su devojke koje su kod njega radile imao veoma prijateljski odnos:
- To su devojke koje su dolazile čak i kući kod mene. Ja kad sam počeo da razgovaram sa njima. kad smo se malo zbližli i kada sam ja upoznao tu pozadinu njihovu to je blo tragično.
Ako su one lagale mene lažem i ja vas. To su sve problemi sa majkom, ocem, neke su muževi maltretirali i tukli, neke su imale decu. Neke su završile fakultete. Jedna je htela da kupi stan u Kijevu i odnela je pozamašnu sumu kad je odlazila od mene. Sav novac koje su zaradile, devojke su kada bi odlazile ponele sa sobom. Ja nisam kontrolisao da li one dobijaju 500. 600 ili 700 maraka. Niko njima pare nije uzeo. A bilo je primera kada one odlaze da im neko uzme sav novac. U Grčkoj sam video te primere. Ja to nisam nikada radio jer sam bio korektan i sažaljiv prema njima.
Ipak zbog posla koji je radio ipak oseća kajanje:
– Taj posao kojim sam radio ja se toga stidim i dan danas bez obzira koliko sam human bio. Radio sam i u Grčkoj taj posao. Spoznao sam tu vrstu devojaka. Evo sad sam se naježio. Postao sam prijatelj pravi sa njima. Takva žena može da ti postane bolji prijatelj nego bilo ko. Ja nisam sa njima imao nikakvih intimnih odnosa. Kad one steknu poverenje u tebe to je zaista posebno. Gledao sam, na svaki način kako mogu da im pomognem. Radio sam to jer je to bila neka mladost, ludost, neko zadovoljstvo što ti je dostupno ono što nije drugima. Opet kažem, ja sebe ne mogu da opravdam, ali nikoga na silu nisam doveo niti primoravao na bilo šta.
