Zašto država uporno izbegava publiku na gostovanjima beogradskih klubova u Novom Pazaru?

Obično se kad neko nešto hoće, a neće da tako izgleda, pa se pravi da neće, ali ne baš potpuno neće – kaže da tvrdi pazar. Ovo naravno nije ni iz jednog rečnika, objašnjenje je opšteuprošćeno, a u ovoj priči je i lokalno, i komplikovano.

Pre nekoliko dana je u Novom Pazaru došlo do uličnih nereda, odnosno do sukoba ultras navijača domaćeg kluba i policije, koji su na svoj huliganski način iskazali protest što se u to vreme utakmica između njihovog kluba i Partizana, zbog kazne, igrala bez prisustva publike. Bilo je povređenih na obe strane, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić verbalno je reagovao baš brzo i saopštio da če svi izgrednici odgovarati jer je „napad na policiju, napad na državu“.

Objašnjenje je potpuno jednostavno i do detalja komplikovano: sve se dešava u Novom Pazaru. Za političare koji iglu denu rukama u bokserskim rukavicama, nemogućnost da se rešavaju „osetljive“ stvari je muka za mačo muškarce, a ne intelektualna i operativna trapavost i nesposobnost.

Eto, država u Novom Pazaru, a posebno „fudbalskom“ Novom Pazaru, nije decenijama našla rešenje, a tvrđenje pazara ide sve lošije kao i svakoj vremešnoj udavači.

Boravak FK Novi Pazar u najvišem fudbalskom rangu u Srbiji, nažalost, sve vreme je bio stvar o kojoj se politički vagalo, iskazivala dobra volja, merilo desnom a seklo levom rukom. Ekonomsko čudo preduzetništva što je Novi Pazar bio ne tako davno, pa bi stoga jel’te trebalo da ima i klub u „eliti“, nikad nije bilo posebno važno. Novi Pazar je najveći grad u centralnoj Srbiji u kojem „nesrpsko“ stanovništvo ima apsolutnu većinu, tu su se i u doba onih ratova devedesetih lomila mnoga koplja, i priča o Srebrenici tu ima najveću težinu. Politički presečeno: tamošnje stanovništvo će više „voleti“ državu Srbiju, ako ima klub u Superligi. Što je imalo neke veze sa mozgom, ali prilično isprekidane.

I političari iz Novog Pazara su, ama baš kao sve njihove kolege sa ovog prostora, nacionalno dizale na vrh interesovanja kad bi im to zatrebalo. U Sandžaku, ili ako vam je draže Raškoj oblasti, bogu hvala jer su njegove zasluge veće, vlada mir, nema ni nacionalnih tenzija većih od „normalnih“. Ali u fudbalu to ide drugačije.

Zato jer joj to treba, država uglavnom kad zagusti zadržava Novi Pazar u najvišem rangu, onomad kad je bio manje bitan te kažnjen „nebrigom“ i tonuo ka trećem rangu srpskog fudbala, odjednom je izvučen iz taloga i vraćen u Superligu. Novi Pazar i ekonomski, i politički to zaslužuje, parafrazirano bi bila politička parola i ovih predugo aktuelnih vlasti.

U isto vreme, Novi Pazar ne zaslužuje publiku. Niko to naravno nikad nije izgovorio, niti će, ali je praksa pokazala da za gluposti navijača,od verbalnog i šovinističkog nasilja, do piroitehnike i bacanja predmeta u teren, koji su redovna priča i na utakmicama dva najpopularnija beogradska kluba, drastično veće kazne dobijaju ovi iz Pazara, i to „posebno“ drugačije. Jesu oni veličali Nasera Orića, „žutu kuću“, nezavisno Kosovo, mahali turskim zastavama, ali s druge strane su bili i Ratko Mladić i „Nož, žica, Srebrenica“ , pirotehnika i „bacačina“ bili su nadnacionalni.

Ali zbog grehova navijača, od 11 sezona u Superligi, Novi Pazar je čak 35 utakmica po kazni odigrao bez prisustva publike (bez vremena korone), dakle skoro dve kompletne sezone. Nijedan drugi klub nije ni približno tako kažnjen, beogradskim „blizancima“ domaći disciplinski organi nisu zaključavali tribine zbog sličnih grehova. I tu se dolazi do „interesa države“- u Novom Pazaru može da se čuje nešto što režimu ne prija, na stranu što su lokalne vlasti lojalne.

I tako, Novi Pazar je poslednji put s navijačima ugostio Crvenu zvezdu avgusta 2016 (1:4). S Partizanom je „normalnu“ utakmicu odigrao aprila 2017. godine (1:3), te sezone je ispao iz Superlige, vratio se 2020. godine, pa je avgusta 2021. odigrao poslednji meč s večitima pred punim tribinama. Sa Partizanom, i ta utakmica se jedva završila.

Protiv Crvene zvezde se pred praznim tribinama u Pazaru igralo pet puta – pobeda i četiri poraza domaćina – sudar s Partizanom biće im treći protiv crno-belih na kome neće moći da računaju pomoć sa tribina. U gradu koji se diči time što je jedan od retkih u kome se večiti beogradski rivali zaista osećaju kao gosti – to je veliki hendikep. I povod za osećaj pazarskih navijača da su diskriminisani, odnosno da se pravila striktno primenjuju samo kad su oni u pitanju.

I nije dakle u pitanju samo „provizorni“ razlog da je u Pazaru lakše pobediti pred praznim tribinama, mnogo je važnije da tribine ne budu pune, njih odande, i ovih odavde. Bez obzira što je nagomilana međusobna mržnja ultrasa dva beogradska kluba mnogo veća nego prema bilo kojoj od dve (takođe zaraćene) grupe navijača Novog Pazara, neko u „državi“ ne želi da eksplicitno pokaže nemoć. Ne onu da sa huiganima ne može da izađe na kraj, koju je prvi potpredsedik vlade, pa premijer izrekao, a predsednik nije demantovao.Već da može da bude još veća muka što ovim njemu „domaćim“ ne može da dozvoli da odu u Pazar. E pa onda neće da gleda „niko“.