Ahmed Mujdragić: Sportski duh sam preneo na građansku borbu

“Kao što sam nekada branio gol celim bićem, sada branim slobodu i prava građana Novog Pazara i cele Srbije, naročito studenata, a ne volim da gubim. Sport me je naučio disciplini, posvećenosti, strpljenju, timskom radu i borbi, zapravo svemu što sada primenjujem u građanskom aktivizmu.

U ovoj borbi sam upoznao neverovatne ljude, ali moram da istaknem da su najveći utisak na mene ostavile naše žene, njima sam prosto oduševljen. One su neverovatni borci, istrajne, spremne na žrtvu. Neke od njih imaju po dvoje ili troje dece, a uvek su tu i spremne da pomognu. Nekako bi me bilo sramota pored njih takvih da sedim kući”, rekao je u intervjuu  za portal Free media građanski aktivista i bivši fudbaler Ahmed Mujdragić.

Ime Novopazarca Ahmeda Mujdragića mnoge asocira na fudbal, iako se ovim sportom profesionalno ne bavi već šest godina. Njegova karijera, na poziciji centralnog beka, obuhvata nekoliko država i liga, a pre svih Fudbalski klub Novi Pazar. Osim u Srbiji, igrao je i za klubove u Albaniji, Rumuniji, Crnoj Gori i na Farskim ostrvima. Poslednjih godina aktivan je u neformalnim grupama građana koje se bave očuvanjem životne sredine, organizovanjem protesta i žele da Novi Pazar učine boljim mestom za život.

Kada se u Vama probudio taj bunt i želja da se borite za promene?

Mujdragić: Još dok sam igrao fudbal u Novom Pazaru, uvek sam bio predstavnik mlađih igrača, odnosno onih koji se bore za pravdu. Kada plate kasne, stari igrači bi nas savetovali da ćutimo, ali ja nisam mogao da prećutim. Iako sam tada bio klinac, uvek sam osećao potrebu da se borim da svima bude bolje, da se poštuje zakon i pravila. Kada sam se po završetku karijere vratio ovde sa Farskih ostrva, shvatio sam da se ljudi mnogo promenili, da većina gleda samo sebe i svoju porodicu. Dodatno sam se probudio kada su krenule blokade i protesti, kada su ljudi izlazili na ulicu zbog nepravde. Sećam se jednog od prvih mojih protesta zbog pogibije našeg sugrađanina Ernada Bakana, kada se u centru grada okupilo nas tek stotinak, dok su ostali mirno sedeli u kafićima. Govorio sam tada prijateljima:

Sutra to može da bude moje ili tvoje dete. Tako je bilo i na protestima zbog velikog broja umrlih od posledica korona virusa u ovom gradu. Tada sam shvatio koliko se društvo urušilo, da ne smeš da kažeš ništa protiv vlasti, a da ne uđeš u problem sa prijateljima, poznanicima ili čak porodicom. Međutim, ja ne želim da moje dete prolazi kroz ono kroz šta smo mi prolazili devedesetih godina. Hoću da ružna iskustva ostanu iza nas, da ih pamtimo i prenesemo deci, ali da idemo dalje kroz život bez mržnje.

Nijedna vera ne propagira mržnju, sve nas uče ljubavi. Istakao bih da su studenti u Srbiji probudili društvo, a naročito ovi naši u Novom Pazaru. Oni su razbili strah, nacionalizam i versku netrpeljivost. Pokazali su empatiju, ljubav i poštovanje. Kada se u Novom Pazaru desio 12. april srce mi je bilo puno, jer su se vijorile zajedno srpska i bošnjačka zastava, a tako je bilo i u Kragujevcu, Beogradu. Zato ću ako treba životom braniti ovu situaciju i našu decu, naše studente, jer imaju moju najveću podršku.

Koliko Vam je sportski duh i iskustvo sa fudbalskih terena pomoglo u ovoj borbi?

Mujdragić: Mnogo. Kao što sam nekada branio gol celim bićem, sada branim slobodu i prava građana Novog Pazara i cele Srbije, naročito studenata, a ne volim da gubim. Sport me je naučio disciplini, posvećenosti, strpljenju, timskom radu i borbi, zapravo svemu što sada primenjujem u građanskom aktivizmu. Ranije sam bio brzoplet, reagovao bih odmah i burno. Danas, pogotovo u poslednjih devet meseci, shvatio sam da nam je šansa da povežemo ljude i ne smemo da je propustimo.

U Novom Pazaru ima mnogo frakcija i podela, humanitarnih, ekoloških, verskih, svi su podeljeni, iako je suština postojanja svima ista: bolja budućnost. Zato stalno ponavljam: hajde da spustimo ego, da uzmemo ono što je dobro od svake grupe, da idemo zajedno ka zajedničkom cilju, a posle se možemo razići. Problem je što danas društvene mreže i lični marketing često ubiju suštinu. Svako može da okupi 10 ljudi i da napravi svoju grupu, umesto da se svi ujedinimo. Aktivan sam član Zbora građana Novog Pazara i veoma mi se dopada činjenica da tamo svako može da iznese ideju, i ako je dobra ljudi je podrže. Međutim, onaj ko predloži ideju, taj je i sprovodi i snosi odgovornost, a mi ostali smo tu da mu pomognemo i da ga podržavamo.

Nemamo vođu ili predsednika, svi smo jednaki. Za samo dve nedelje smo imali četiri pobede: studenti su se vratili na fakultet, grad je raskinuo Ugovor sa Informerom, pustili su najpre osmoricu, pa još dvojicu nepravedno uhapšenih ljudi. U ovoj borbi sam upoznao neverovatne ljude, ali moram da istaknem da su najveći utisak na mene ostavile naše žene, njima sam prosto oduševljen. One su neverovatni borci, istrajne, spremne na žrtvu. Neke od njih imaju po dvoje ili troje dece, a uvek su tu i spremne da pomognu. Nekako bi me bilo sramota pored njih takvih da sedim kući. Uvek se u svemu dajem 100 odsto, ali uvek za druge, jer me čini srećnim kada ljude oko sebe vidim srećne, pa čak i kada je na moju štetu.

Šta mislite, postoji li realna šansa da iz tih ekoloških i građanskih organizacija, pa i iz nekog studentskog pokreta, nastane politička partija ili grupa građana koja bi mogla da deluje u političkom smislu?

Mujdragić: Znate kako, ja sebe ne vidim u politici. Tu sam da pomognem, da se žrtvujem za dobrobit zajednice, ali politika nije moj cilj. Ono što želim jeste da se povežu ljudi iz različitih organizacija, građani, studenti, stručnjaci, doktori, profesori, ekonomisti, koji do sada nisu bili uključeni u politiku. Da se napravi jedan krug ljudi spremnih da, ako pristanu, nešto konkretno urade za zajednicu. To je moj san – da se osveži naša mala zajednica i stvori prostor za nove ljude koji su čisti od svega i žele dobrobit društvu. Ako se to desi, ja i moja porodica ćemo im dati punu podršku.

Šta priželjkujete kao najveću pobedu?

Mujdragić: Priželjkujem uvođenje prinude uprave na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, kao i poštovanje profesora koji su do sada bili diskriminisani. Priželjkujem zatvaranje deponije Golo brdo, jer je ona rak rana naše zajednice. Priželjkujem da zajedno utičemo na odustajanje od eventualnog otvaranja rudnika na Rogozni, jer ako to dozvolimo džabe smo sve ovo radili. Najviše me boli što ljudi nisu svesni šta nam se sprema.

Neizbežno je da pričamo i o fudbalu, kako je počela Vaša fudbalska priča?

Mujdragić: Fudbal mi je najveća ljubav. Igrao sam ga punih 27 godina, od sedme do 33. godine. U poslednje tri godine aktivnog igranja imao sam dve povrede i zbog zdravlja sam odlučio da stanem, nisam želeo da rizikujem. Prve korake napravio sam sa sedam godina u Školi fudbala Šapac u Novom Pazaru, koju je vodio Tarik Imamović. Zatim sam prešao u Školu fudbala Novi Pazar, gde mi je prvi trener bio Fikret Grbović, jedan od najboljih fudbalera u istoriji novopazarskog fudbala. Mi smo porodično povezani, moj deda i njegov otac su bili najbolji prijatelji, pa moj otac i on, a onda i njegov sin Altin i ja. Altin i ja smo zajedno počeli da treniramo, a kasnije i da igramo u Albaniji. On i Semir Hadžibulić pratili su moju karijeru od početka do kraja.

Na koji uspeh ste najponosniji?

Mujdragić: Najponosniji sam na to što sam ostvario svoj, ali i san mog oca, da igram za Fudbalski klub Novi Pazar u Super ligi Srbije. Debitovao sam sa 16 godina, a igrao sam i u Srpskoj ligi, Prvoj ligi i 2011. godine kada je klub ušao u Super ligu. Sa 22 godine sam napustio Pazar, a moja karijera je nekako tekla normalno. Bio sam talentovan. Moja majka često kaže da je fudbal jedino što sam voleo bezrezervno. Zbog njega sam propustio gotovo sve školske ekskurzije, osim one u osmom razredu i nimalo mi nije žao.

Fudbal me je oblikovao kao čoveka, upoznao sam ljude i kulture širom sveta. To je prednost koju drugi nemaju, tako da sam pre svega zahvalan Bogu dragom što mi je dao mogućnost da iskoristim svoj talenat. Sa mnogim divnim ljudima koje sam upoznao u svetu i danas sam u veoma dobrim odnosima. Interesantno je to što sam 13 godina uzastopno igrao kao stranac, a u 90 odsto ekipa sam bio kapiten ili zamenik kapitena. To mi je pokazalo koliko su poverenje i odnosi važni, prema saigračima, trenerima i prema navijačima.

Igrali ste i živeli u mnogim zemljama, ipak gde Vam je bilo najlepše?

Mujdragić: Svuda sam se lepo osećao, ali uvek ističem tri poslednje godine na Farskim ostrvima. To je mala država od 50.000 stanovnika, koju čini grupa od 18 ostrva između severnog Atlantika i Norveškog mora. Svako ostrvo je povezano tunelima ispod Atlantskog okeana. Imao sam 28 godina kada sam počeo tamo da živim, već sam na neki način bio izgrađena ličnost, bio sam oženjen i imao sina. Tamo sam naučio šta znači živeti besprekorno, bez pritiska, tamo nema kriminala, nezaposlenosti i siromaštva. Ljudi ne zaključavaju kuće, ne lažu, funkcionišu kao velika zajednica.

Kada sam stigao, dali su mi prelepu kuću i rekli da nema ključeva, jer je običaj da vrata budu otvorena svima. Za tri godine nikada nisam video policiju. Ako se prijaviš da nemaš para, država ti daje onoliko koliko misli da će ti biti dovoljno da preživiš, kao svaka normalna porodica, a kada se zaposliš onda taj novac refundiraš na neki drugi način. Klub u kojem sam igrao tada 18 godina nije imao uspeha, a u prvoj sezoni smo osvojili Kup, a naredne dve bili vicešampioni.

Interesantno je da ste se, posle svega, ipak odlučili da život nastavite u Novom Pazaru.

Mujdragić: Mogao sam da ostanem da živim na Farskim ostrvima. Supruga i sin su bili za to, jer su uslovi za život tamo zaista neverovatni. Za tri godine sam se navikao, sin je krenuo u školu, govorio engleski, danski i farski, supruga takođe engleski, a bili smo odlično prihvaćeni. Stvorili smo ugled, ljudi su nas poštovali. I onda, posle 12 godina, trebalo je da se vratim u Srbiju i da krenem život iznova. Povredio sam se, to je bila druga operacija i shvatio sam da više ne mogu da igram.

Najveći razlog povratka bili su moji roditelji. Brat i ja smo rano otišli od kuće, on za naukom, a ja za sportom i osetio sam da nije fer da ih ostavim same. Vratio sam se 2019. godine, rekao bih u najboljem periodu, kada su se i brat i snaha vratili nakon završenih specijalizacija. Tada smo posle 16 godina svi ponovo bili kod kuće. Jedino mi je žao što nisam završio fakultet, a studirao sam na DUNP-u Sport i fizičko vaspitanje. Prosto nisam sebe video u prosveti, zato nisam ni nastavio fakultet. Međutim, imam još uvek indeks i mogu da kažem da sam ja i dalje na neki način student, kada učestvujem sa njima u borbi za pravdu.

Je li bilo kajanja po povratku u Novi Pazar? Šta Vas je ovde najviše obradovalo, a šta razočaralo?

Mujdragić: Nijednog trenutka se nisam pokajao, moji roditelji su mi sve u životu. Možda jedino žalim što nisam bio bolji prema njima. Razočarao sam se u neke ljude, jer sam ih poznavao iz detinjstva, delili smo i dobro i loše. Nekada, dok smo igrali drugu ligu, nije bilo para, ali je bilo drugarstva, poštovanja i žrtvovanja. Publika nas je bodrila, a mi se borili. Danas su uslovi neuporedivo bolji, ali toga više nema. Po povratku u Novi Pazar otvorio sam kafić, nakon toga sam radio kao komercijalista, a danas sam menadžer prodaje u jednoj firmi koja se bavi rasvetom u Novom Pazaru. Zadovoljan sam, ali fudbal sada gledam samo na stadionu ili televiziji.

Interesantno da se po završetku karijere niste posvetili trenerskom poslu, s obzirom da to tako obično biva.

Mujdragić: Svi su mislili da ću se baviti trenerskim poslom. Međutim, nisam sebe video u tome, jer mi se ne dopadaju uslovi, u smislu da na našim prostorima treneri ne odlučuju o važnim stvarima. Uvek je neko iznad njih ko se pita za glavne stvari, a ja se ne bih mogao pomiriti sa tim. Ne želim da odgovaram za neke stvari, a da neko drugi donosi odluke. Ono za šta sam se oduvek borio je da deca ne plaćaju članarinu u školama fudbala.

Nikako ne mogu da razumem da grad od preko 100.000 stanovnika ne obezbeđuje plate trenerima, a da se deci omogući da budu jednaka, da mogu da treniraju svi koji žele. Ja o tome dugo pričam, ali se to ne sviđa ljudima koji su na vlasti, nebitno iz koje opcije dolaze. Stvarno mi je žao zbog toga, jer mi imamo neverovatno talentovanu decu, a ovoliko nam stranaca igra u klubu. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv stranaca, jer sam i sam bio 13 godina stranac, ali gde god da odu naša deca tamo moraju biti 10 puta bolji od ostalih.

Šta je neka Vaša poruka našim čitaocima na kraju ovog intervjua?

Mujdragić: Pozvao bih sve moje sugrađane da zanemare politička opredeljenja i da zajedno štitimo Golo brdo i Rogoznu, da zanemarimo razlike kada imamo zajedničke ciljeve. Treba da podrže studente i slobodne građane. Imam dve poruke, jedna je loša, a druga dobra.

Loša se odnosi na to da je sramota što u gradu od 125.000 stanovnika samo 500 izađe da zaštiti našu decu, naše studente kada su nedavno bili napadnuti od strane maskiranih batinaša. Dobra poruka je da je potrebno da se više njih ugleda na činjenicu da smo zahvaljujući upornosti u borbi za naše heroje, blokadom kružnog toka u centru grada, uspeli da ih oslobodimo da se brane sa slobode.

A. Bajrović, FREEMEDIA

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala