Kome je VERA FOLKLOR, uvrede su očekivane: Zašto pojedinci praznuju provocirajući druge

Iz kolone vozila u Doboju na Badnji dan pevalo se „Ne volim te Alija, zato što si balija“, a ista pesma je sa razglasa puštana i u Foči, uz razvijene zastave s likom Ratka Mladića, osuđenog za ratne zločine. Isti dan je iz kolone koja je nosila badnjak pucano iz oružja pored džamije u Janji.

Dan nakon Božića, u Prijedoru je grupa ljudi na ulici pevala pesme u čast Mladića. U susednoj Srbiji, pripadnici MUP u Priboju identifikovali su mladića koji je u noći između 6. i 7. januara ove godine izazvao incident pevajući „Božić je, Božić je, pucaj u džamije“…

Ovo su samo neki od javnosti poznatih incidenata u kojima se svake godine slavlje za vlastite praznike koristi kao povod za vređanje drugih po osnovu nacije i vere. Ili se od njih to tako shvata. Sličnih primera, nažalost, ima na svim stranama u BiH, piše Srpskainfo.

Sa stručnjacima smo razgovarali o uzrocima takvog ponašanja i mogućim izlazima iz ovakvih često emotivno zapaljivih situacija. Da li više pozitivnih primera tolerancije, poput ćirilične čestitke Božića u Bosanskom Petrovcu, ili izvinjenja Lazara Rvovića, predsednika Opštine Priboj za „nepromišljene stvari“ koje su učinili pripadnici njegovog naroda – može da pomogne da negativnih primera bude što manje?

Psiholog Slađana Cvjetković kaže da je najbolji odgovor na ovu temu i na ova pitanja dao vladika Nikolaj Velimirović: „Pravo rodoljublje ne uključuje ni malo mržnje prema susednom narodu… Rodoljublje treba ceniti po veličini ljubavi, a ne po veličini mržnje. Inače se rodoljublje obraća u šovinizam, jednu tešku bolest.“

– Kada razmišljam o toj temi uvek se vratim na to njegovo, da su ljudi malo pobrkali lončiće šta je ljubav, šta je rodoljublje, i da se nekako zaboravi da naši postupci imaju odjeka kod drugih. Ako netrpeljivost pokazujemo prema drugima, onda će nam se netrpeljivost kao bumerang vratiti – tvrdi Cvjetkovićeva za Srpskainfo.

Budući da su ovakvi incidenti učestali u poslednjih nekoliko godina, mišljenja je da sve ima veze s aktuelnim političkim tenzijama.

– Čini mi se da ima malo tog inadžijskog; kao kada vam nešto brane, onda hoćete to namerno da potencirate. Sada je tu zaista teško razdvojiti šta je u pitanju, da li je to neka demonstracija moći (vidite, mi možemo) ili je u pitanju stvarna netrpeljivost. Kada se nešto peva, pitanje je koliko ljudi razumeju šta je osnova toga, da li je to stvarno izraz ljubavi, rodoljublja. Po meni, to je pogrešan način, jer navlači negativne reakcije okruženja i usmerava se ka pripadnicima drugog naroda – kaže Cvjetkovićeva.

Kada već pričamo o (ne)znanju, pitanje je da li prosečan vernik zna osnovni smisao vere i ponašanja, jer smo svedoci da se, u slučaju pravoslavaca, proslava verskog praznika često pretvara u vožnju pijanih vozača, koji iz automobila isturaju tri prsta, zastave, badnjake, naravno uz sirene, preglasnu muziku, petarde…

– To je slika vernika, ali rekla bih slika vernika koji na jedan način provocira ovog drugog. To je odstupanje od vere. To rade i jedna i druga i treća strana. Mi smo na ovim prostorima imali verski suživot. Nikome nije bio problem što neko slavi Božić, Bajram, Vaskrs ili Uskrs. A sada smo u fazi naglašavanja da je naše bolje. Svi se pozivaju na crkvu, na veru, a crkva propagira drugačije – pomirenje, pruži ruku komšiju, podeli s njim – navodi Cvjetkovićeva.

Kako kaže, u proteklom ratu, ljudi za koje se zaista znalo da su vernici bili su blagonakloni prema komšijama druge nacionalnosti. Istovremeno, oni koji su bili u nekom drugom sistemu, oni su više štete napravili.

– Naslušala sam se priča prijatelja o tome. Zaista, istinska vera, sa kojom neko odrasta, kao ljubav prema bližnjem svom, prema sebi, ko je odrastao pod doktrinom da je ljubav osnova svega, on nema potrebu da to manifestuje na agresivan način. S druge strane, nekada ima i preosetljivih reakcija. Treba videti šta je zaista ugrožavajuće, a šta nije. Po meni, previše se ponekad potencira to negativno, jer takvi akteri dobijaju na značaju, a takve pojave se jačaju – zaključuje sagovornica Srpskainfo.

Verski analitičar, Draško Đenović, smatra da se većina ljudi nije vratila veri, nego su samo promenili kapute – nekada je bilo popularno da budu članovi Saveza komunista, sada je popularno da budu vernici. Kao što menjaju stranku, tako menjaju i ono što jesu, objašnjava Đenović.

– Za vreme velikih verskih praznika obično nema onih koji redovno idu na bogosluženja. Veliki deo ljudi smatra da će, time što vređa drugog, pokazati da su bolji Srbi, a onda je dobar Srbin samo ako je pravoslavac. Ili dobar Hrvat ako je katolik. Zaboravljajući da nacija i vera nemaju ništa jedno s drugim, da neko može da bude Srbin, a da ne bude pravoslavac. To su obično ljudi koji su neobraćeni, koji zapravo nisu vernici, koji nanose zlo svojoj crkvi. Na Badnje veče, kada se kaže “Mir božji – Hristos se rodi”, oni krenu s teškom artiljerijom kao da počinje četvrti svetski rat. U Beogradu su skupljali mrtve ptice na Božić, koje su nastradale na Badnje veće. Koliko pasa pobegne iz dvorišta, sa povoca… A neko kaže da slavi Boga. Pa, kako slaviš Boga ako je Isus princ mira, neko ko treba da donese mir duhovni, a mi krenemo sa raznim artiljerijama, s alkoholom… To nema nikakve veze sa verom. Mislim da zbog svega toga dolazi do ovih pojava – kaže Đenović za Srpskainfo.

I on naglašava da pravi vernik nikada neće vređati pripadnike druge vere, da li je to musliman, katolik ili pravoslavac.

– I u ratovima, pravi vernici nisu učestvovali u zločinima, nego su to bili ljudi kojima je vera folklor, pokriće za neke stvari. Ali, nikada ne možemo reći da neko ko je vernik želi zlo bilo kojoj drugoj verskoj grupaciji, u našem slučaju i nacionalnoj grupaciji, pošto je ovde vera često vezana za nacionalnu pripadnost – zaključuje Đenović.

(Blic)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala