“Šta videste gospođo, vi kao pravoslavna žena, u muslimanu Meši?”: Kad je umro, Darkine reči odjeknule su kao grom
Priča Darke Božić i Meše Selimovića, bila je ispunjena međusobnim poštovanjem i velikom ljubavlju. Uprkos tome što je ona bila pravoslavne veroispovesti, a on musliman, to ih nije sprečilo da budu zajedno.
Književnost Meše Selimovića obeležena je psihološkom i moralnom karakterizacijom njegovih junaka, opisom ljudskih slabosti i vrlina, sukoba dobra i zla, istine i laži.
Iako vezan za određeno istorijsko vreme, celokupan opus Meše Selimovića ostaje vanvremenski, univerzalan.
Rođen je u Tuzli, 26. aprila davne 1910. godine, tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Za sebe je rekao: “Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin.”
Filosofski fakultet u Beogradu, studijska grupa srpsko-hrvatski jezik i književnost, završio je u roku kao jedan od boljih studenata, rat ga zatiče u Tuzli.
Ni ovog pisca nije zaobišla ruka vlasti, bio je uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, bio je politički veoma angažovan kao član Komunističke partije Jugoslavije. Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao urezan u sećanju ljudi svog vremena je vrstan profesorski rad. Neki kritičari su čak za njega govorili da je naročito pismen, ali bez talenta.
Mlađe kolege Mešu Selimovića doživljavali su kao uzora i sa divljenjem u očima posmatrali sve što je on radio.
“Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost ,” reči su Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Meši Selimoviću.
Žena koja je Meši priuštila da ima najtopliju postelju, popeglane košulje, poljubac pred odlazak na put, koja je umela da jasno kaže da poštuje volju svog supruga i da sa njim ide ako treba i na kraj planete po njihov komad sreće, zvala se Daroslava-Darka Božić.
Darkin Meša svakodnevno je uplovljavao u mulj ljudskim smicalicama, zlobnih jezika koji su umeli jedino da ruže kako bi skrenuli pažnju sa svog manjka dara da bilo šta korisno učine. Naročito se nalazio na meti političkih hajki i poslednji jezičak na vagi bila je njegova bolest i ignorisanje sredine u kojoj je živeo. Bili su potpuno apatični ka stanju čoveka koji ih je toliko zadužio svojim kako književnim, tako i društvenim angažmanom.
Nakon toga, sa porodicom iz Sarajeva Meša Selimović seli se za Beograd.
Darka i Meša rešili su da spakuju svoj život u par kofera, ponesu svoje krpice sa sobom i zauvek napuste Bosnu. Šetajući Baščaršijom Meša je jednom piscu rekao: “Ja danas odlazim i više se nikada neću vratiti.” Tako je i bilo.
Meša Selimović govorio je kako kroz svoja dela, tako i kroz svoje postupanje o čovekovoj promašenosti, naročito naglašavajući onu najbolniju.
“Ko promaši ljubav, promašio je život” postulat maestralnog življenja koje ima svoj smisao i ušće sreće u koje se uliva je ljubav.
Priča se, da kada je Meša preminuo, jedna žena koja je čitala Mešine knjige, došla je i upitala: “Šta videste gospođo, vi kao ćerka đenerala, u muslimanu Meši?”. Ona je potom odgovorila:”Čovjeka koji je cenio čovjeka, kakav god je.”
Da je mogla s njim i u smrt da pođe učinila bi to, ali ostala je da poštuje njegovu volju do kraja da ne dozvoli da se poslednja volja njenog Meše ne oskrnavi sve dok i sama ne zaspi kao i on.
Izvor: stil.kurir.rs
Jadan Meša Selimović, doživeo je da ga posthumno omalovažavaju ljudi, koji nisu pročitali ni “Crvenkapu”.