Potresna ispovijest Rahime čija je potraga za Srbinom koji je spasao nju i četvoro muslimana ODUŠEVILA SVE
“Zovem se Rahima Hamzić. Tražim gospodina srpske nacionalnosti, koji je za vreme rata bio zaksista sa autom crvena “zastava 101″, u Bjeljini. On je jula meseca 1992. godine spasio nas četvoro muslimana iz mahale Bukreš. Prebacio nas je iz Bjeljine u Sremsku Mitrovicu, rizikujući svoj život Ako je preživeo rat i sazna za ovu poruku, obradovala bih se da mi se javi. To je bio čovek, a u to vreme je bilo teško muslimanima pomoći, on je veliki čovek za mene. Radovala bi se da mi se javi”, glasi objava koju od juče uveče deli čitav Balkan.
Bošnjakinja rodom iz Gračanice u Bosni i Hercegovini, koja danas živi i Radi u Nemačkoj, odlučila se da posle tri decenije potraži Srbina, taksistu i kako ona kaže, svog spasioca, da bi mu se zahvalila što ju je prevezao na bezbednu teritoriju.
View this post on Instagram
Njen apel, objavljen na Instagram i Fejsbuk stranici “Stranica ljubavi izmedu Srba, Hrvata i Bosnjaka. Sirimo ljubav a ne mrznju”, raširio se poput požara po portalima i društvenim mrežama sa ciljem da joj se pomogne.
Jer, biti čovek u suluda doba, plaćalo se životom. A, devedesetih godina, zbog vere i nacije, glave su se gubile češće nego klikeri u travi. Kako je rekla u ispovesti za “Blic”, strah je bio prisutan, jer nažalost, bilo je svega lošeg na sve strane.
“Ljude su odvodili, nisu se vraćali”
– Okolnosti su bile loše, par komšija bosnjačke nacialnosti su odvedene u kasarnu u Bijeljini na razgovor, kako nam je tada rekla srpska policija. Nisu se vratili nitii smo znali ništa o njima – započinje ona svoju priču.
Kako kaže, policija je noćnu upadala u kuće i nad narodom sprovodila silu. U isto vreme, u grad su pristizale srpske izbeglice u sve većem broju. Rat je tih godina budio ono najgore u nama, i gledalo se samo ko je šta i ko je ko, bilo je bitno biti Hrvat, Bošnjak ili Srbin i biti sa svojima ako želiš da preživiš.
– Autobusi sa srpskim izbeglicama, pristizali su svaki dan. Stalno novi, i svi su tražili smestaj, dolazili su iz Tuzle i iz Banja Luke. Naravno da smo svi Bošnjaci bili u panici. Ja sam tri puta sa autobusom kretala za Austriju, pa su nas sve Bošnjake, isterivali iz autobusa na Drini – kaže ona, dodajući kako su im unutar autobusa tražili lične karte na osnovu kojih su pravili selekciju.
Od policije koja je legitimisala, rečeno im je da mogu da odu u obližnji logor koji se nalazio kod granice. Međutim, za nju i par sa decom, sa kojima je i krenula u zbeg, to nije bila opcija. Uprkos svemu, želeli su da se domognu Austrije.
– Ja i jedan par sa decom smo se vratili za Bjeljinu sa autobusom iz Srbije, u moju kuću koja nije još bila naseljena izbeglicama. Tu smo počeli da razmišljamo ko bi nas za par stotina maraka prevezao u Srbiju, jer se za Tuzlu nije moglo. Taj par sa decom je poznavao tog taksistu. Stupili su sa njim u kontakt i dogovorili su se da krenemo u pet sati ujutru – otkriva nam Rahima.
Put dug čitav vek
Put od Bukreša do Sremske Mitrovice, delovao je kao da putuju za Njujork. Agonija strahovanja šta će se desiti na graničnom prelazu, bila je prisutna kako kod vozača Srbina, tako i kod putnika Bošnjaka. Jer, u suludim devedesetim godinama, glava se gubila i za mnogo manje stvari.
– On je došao u Bukreš po nas i krenuli smo ka granici. Kada smo trebali da pređemo, izveli su samo njega. Ispitali su ga, a nas su formalno pregledali i pustili su nas da prođemo do Sremske Mitrovice. Bila je velika panika i kod njega i kod nas, tu se mogla lako glava izgubiti. On je bio srećan da smo stigli u Sremsku Mitrovicu zdravi i živi. Činilo mi se da je jedva čekao da mi izađemo – kaže ona.
Od staha koji je vladao, lika se jedva seća, kao i imena, za koga kaže da ne zna i da li je pitala. Ipak, nekih se karakteristika seća, te se nada da će na taj način možda i uspeti da pronađe svog heroja.
– Uopšte se ne sećam njegovog lika, znam da bi tada 1992. godine mogao imati oko četrdeset godina. Znam da je bio domaći, Bjelinac. Bio je srednje visine, izbrijan i lepo kratko podšišan, šlank, tada i jako lep. Mislim da je on i kamion imao i vozio – priseća se Rahima svog heroja.
“Srećno”
Od Sremske Mitrovice, put ju je vodio preko Mađarske do Slovenije, pa onda dalje, trbuhom za kruhom. Tih godina, biti izbeglica i biti prihvaćen, bilo je jako teško i o tome nije baš želela da priča, te smo se vratili na temu taksiste sa autom crvena zastava 101, koji ju je spasio.
– Na izlasku iz auta mi je rekao “Srećno”. Velika je to bila panika i briga… Iz Sremske Mitrovice sam otputovala za Sloveniju preko Mađarske, ali ni to nije bilo lako, Slovenci ne daju ulaz izbeglicama, a ja nemam kud, velike muke i problemi. Tog taksistu, tog gospodina, rado bih pronašla i lično mu se zahvalila od srca. Teško je blo biti čovek u to vreme, a on je bio veliki čovek za mene – kaže Rahima Hamzić na kraju razgovora za “Blic”, dodajući kako se nada da je njen spasitelj živ i zdrav, te i da će konačno uspeti da ga ponovo vidi.
Kako to da je spasi genocidaš pa još preko genocidne Sremske Mitrovice u genocidnoj Srbiji…
,,Izbrijan,slank i veoma lep…,hej rahima, pamet si izgubila pod stare dane…
Ocigledno imas problem sa izborom nicka