Profesorka o incidentu u školi u Prijepolju: Mladi danas žive u nekoj vrsti projektovane stvarnosti
Snimak koji se pojavio na društvenim mrežama posle Božića, a na kojima su maloletnici iz Prijepolja pevali pesmu „Božić je, pucaj na džamije“, povod je za još jedan nemili događaj koji se dogodio na početku školske godine u istom ovom gradu.
Jedan od tih srednjoškolaca koji su se pojavili na snimku pretučen je u Tehničkoj školi, prvog dana novog polugodišta.
To je otvorilo novo pitanje, zbog čega je došlo do ovih podela, iako je Prijepolje jedna skladna multietnička sredina.
Profesorka i trenerica za antidiskriminaciju Selma Hurić istakla je za N1 da incidenti koji su se dogodili su na prvom mestu kulminacija raznih faktora, koji su uticali da do tih situacija dođe.
„Na početku je važno shvatiti da ono što mladi danas žive je neka vrsta projektovane stvarnosti. Da im se narativi iz okruženja projektuju u glave, odnosno umove i posle je jako teško pratiti šta se sa tim informacijama dešava. Iz tog razloga je jako teško uspostaviti neke mehanizme preventive, kako bi se ovakve situacije manje dešavale“, navodi profesorka.
Na pitanje da li srednjoškolci poučeni nekim stvarima sa društvenih mreža posežu za ovakvim stvarima bez razmišljanja o posledicama, profesorka navodi.
„To je glavni problem kada su ovi incidenti u pitanju, jer je period od 12. do 18. godine najosetljiviji period u životu svih nas. I zbog te osetljivosti vi ne znate kako će te informacije da se percipiraju, zapravo šta će oni sa tim informacijama da urade. Vi imate narative koji su ekstremističke, odnosno šovinističke prirode i problematično je ispratiti šta se događa kada su takve infromacije toliko dostupne mladima. Posledice su ovo što se dogodilo, što je jako strašno“.
Prema njenim rečima, celo društvo treba da se zapita koji bi mehanizmi bili na svim nivoima kako do ovakvih događaja ne bi dolazilo.
„Ne mislim samo na lokalni, već na državni nivo, na sve entitete koji su uključeni. Na koji način mi, kao odgovorna lica, kao profesori, kao ljudi koji direktno rade sa mladima možemo i treba da reagujemo, kako bismo obezbedili na prvom mestu preventivu, a naravno, i blagovremeno reagovali kada se ovako nešto desi“, objašnjava Hurić.
Škola svaki put kada se desi ovakav slučaj, navodi, preduzima adekvatne mere koje su u skladu sa procedurama.
„Utvrđujemo o kom si nivou nasilja radi. Da li je prvi, drugi, treći. Obaveštavaju se određene službe. Ali se to sve dešava pošto se incident dogodi. Glavno pitanje je šta mi kao ljudi možemo da uradimo da do ovoga ne dođe. Priče koje se pričaju pred mladim ljudima ne bi smele nikako da uključuju neku vrstu ekstremističkog konteksta. Bilo kakvu vrstu ideje koja ima veze sa tim. Zaista bismo morali da budemo mnogo pažljiviji na koji način pred njima razgovaramo o tome i sa njima razgovaramo o tome“, naglašava.
Upravo o tome, navodi profesorka, ne vodi se računa u onoj meri u kojoj bi trebalo.
„Onda imamo kulminaciju u vidu ovakvih incidenata koji su zastrašujući i zabrinjavajući. Trebalo bi svi da porazmislimo o tome, posebno mi koji smo na tim tačkama odgovornosti. Na radionicama na kojima, konkretno, moj tim i ja izvodimo radimo razne vežbe koje pre svega imaju za cilj da predstavimo situacije koje su diskriminatorne, u kojima se oni mogu naći u ulozi žrtve, posmatrača i sl.
Radimo na tome, ali to nije nešto što može preko noći da se reši. To je dugotrajan proces, iscrpljujući, s obzirom na stanje. Ali to ne znači da ne treba da se smatramo odgovornim, jer smo svi odgovorni“, zaključuje.
