Prijepolje / Hajrudin Baltić: branio sam ubicu zbog psovke, čitave noći oka nisam sklopio
Sve istaknuto je potpuna istina, i ja sam kroz ovih nekoliko slučajeva pokušao ukazati na radosti, muke, teškoće koje ovaj poziv nosi sa sobom, kaže Hajrudin Baltić advokat iz Prijepolja.
Da je žalba ili tužba, bio bih dosta sigurniji šta treba napisati, zato molim za razumevanje. Prijepolje ima jaku tradiciju kada je u pitanju advokatura. Pre Drugog svetskog rata u Prijepolju su radili advokati:
-Vojin Kurtović
-Andrija Bogdanović ‒ gimnaziju završio u Carigradu, a pravni fakultet u Francuskoj, u Nici; potekao iz bogate trgovačke porodice, te su školovali svoju decu i van granica Srbije
-Radoslav Milojević
-Jakša Bogdanović ‒ ovo nije sasvim pouzdano; rođen u Prijepolju 1899. godine, najverovatnije da je bio advokat u Prijepolju 1935. godine, a pouzdano je da je potom bio advokat i u Beogradu.
Tada je Prijepolje imalo oko 2.000 stanovnika.
Nakon okončanja Drugog svetskog rata, advokati su Predrag Vlasonjić, čuveno ime i u sudstvu i u advokaturi, Niko Ašanin i Njego Borisavljević. U vreme kada je osnovana Advokatska komora Čačak, kao advokati su upisani Gojko Božović, Vidojko Krstić i Rajko Potežica. Kasnije se imenik advokata proširuje imenima Lutva Me- honića, Hajrudina Baltića, Velizara Rakonjca, Avda Hodžića, a za njima Besima Čičića, Dragice Kuburović, Dušana Drobnjakovića, Veselina Stojića i dr.
Kada govorim o tradiciji, snazi i kvalitetu našeg esnafa, i ne samo o tome, ukazujem na sledeće: pojedine sudije Okružnog suda u Užicu i sada Apelacionog suda u Kragujevcu govorile su kako advokati iz Prijepolja drže do dostojanstva i tradi- cije, i njihovi podnesci (tužbe, žalbe i dr.) čitaju se. Može delovati neumesno i hvalisavo, no, to su razgovori kojima sam lično, i kao sudija i kao advokat, prisustvo- vao. Kao sudija, sam za svoje potrebe, čuvao sam završene reči pojedinih advokata.
Kolegijalnost
Kolega Rajko Potežica (advokatska legiti- macija br. 1) rođen je u selu Žitin kod Prijepolja, u mestu zvanom Komaran. U tom kraju, prostrano dosta velikom, Bošnjaci su pretežno stanov- ništvo. Što zbog ugleda njegove porodice, što zbog njegovog ličnog ugleda i mesta rođenja, sta- novnici tog kraja su Raja svojatali u toj meri da su ga svi zvali „naš Rajo”. Najveći broj stranaka iz tog kraja angažovali su Raka Potežicu za svog punomoćnika ili branioca.
Sa druge strane, ja vodim poreklo iz Sjenice i meštani sela koja gravitiraju prema Sjenici (gde je stanovništvo pretežno srpskog porekla), a nalaze se na području Opštine Prijepolje, mene su pretežno angažovali jer ja sam bio njihov.
Narod najbolje zna ko je njegov advokat, a ko nije. Pritom, on deobu ne čini ni po kakvom drugom osnovu, ne dajući prednost po veri, naciji, boji kože, već po svom znanju o tome ko je kakav i kome može verovati. Ovo je mešovita sredina i nikada nijedan advokat nije mogao reći, niti je rekao, da narod vrši tu podvojenost. Uostalom, ako ima sumnje u napred navedeno, uvidom u arhivu sudova sa ovih područja to se može najbolje proveriti.
Veoma sam poštovao kolegu Rajka Potežicu. Dosta velika razlika u godinama nije bila prepreka za uspešnu kolegijalnu saradnju. Imajući u vidu poznatu poviku na advokate u bezbroj anegdota i šala, govorim o jednom istinitom događaju.
Nedelja veče, nalazim se u kući, i oko 22 časa neko zvoni na vratima kuće. Pred vratima stoji supruga kolege Rajka Potežice. Sva usplahirena, odbija moj poziv da uđe u kuću i govori mi: „Rajka je ujeo stršljen, u nesvesti je i u bolnici”. Daje mi klju- čeve od njegove kancelarije, i dodaje: „Vidi šta ti je raditi”. Pitam je za mogućnost pružanja pomoći oko lečenja, kazuje da ne treba i brzo odlazi.
Narednog dana, u pet časova izjutra, odlazim u kancelariju kolege Rajka, i u kancelariji, u otvorenoj fioci radnog stola, nalazim i novac, uredno složen i sa ispisanim podacima o kojoj se stranci radi. Nalazim njegov advokatski rokovnik i utvrđujem koji su sve predmeti zakazani u narednih deset dana. Gledam u kojim predmetima ga ja mogu zameniti, a u kojim ne mogu, pa pozivam ostale kolege advo- kate da preuzmu zastupanje u tim predmetima. Mi smo se za pola sata dogovorili i obezbedili sva zastupanja. Napisao sam zamenička punomoćja, otišao do bolnice i Rajko ih je potpisao. On je pokriven u zastupanju i u sastavu podnesaka vezanih za rok u potpunosti. Nikakve posledice on nije trpeo.
Ovo nije jedan slučaj, pa i mene su advokati iz Prijepolja zamenjivali dva i po meseca za vreme teške bolesti moje bivše supruge, pred njenu smrt i pri mojoj odsutnosti u Beogradu. Govorim o tome da su i advokati ljudi. Mnogi ih ne razumeju, a istina je i to da i sami ponekad tome doprinosimo.
Ljudski teret advokature
Suđenje pre oko 35 godina u Bijelom Polju, krivično delo ubistva. Ja branim okrivljenog.
Okrivljeni i ubijeni su iz istog sela, najbolji prijatelji, vršnjaci maltene, okrivljenom 25, a ubijenom 26 godina. Leto, mesec avgust, toplo. Ubijeni nakon rada svrati do kuće mog klijenta, piće po piće, nastane, po mom mišljenju, bezazlena prepirka, pa ubijeni odlazi traktorom svojoj kući. Okrivljeni, pun besa jer mu je ubijeni pri polasku opsovao majku, pešice prekraćuje put, sačeka svog prijatelja i ubije ga na licu mesta bez ikakve naknadne rasprave.
Atmosfera na suđenju u toj meri zaoštrena da prisustvuje oko petnaest policajaca radi obezbeđivanja nesmetanog suđenja. Četiri meseca od mog angažo- vanja do objavljivanja presude, otac i majka mog vlastodavca mole, kukaju, plaču i samo im je zahtev da se ne izrekne smrtna kazna (tih godina ona je bila predviđena kao jedna od sankcija). U to vreme, ja, advokat početnik, ulažem sve svoje znanje i umeće da pomognem okrivljenom, a veoma sam opterećen i stavom roditelja ok- rivljenog. Objavljuje se presuda, moj vlastodavac je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet godina. Okrivljeni kaznom apsolutno zado- voljan, radostan je, skače i grli me. Preko njegovog ramena, na udaljenosti ne više od jednog i po metra, stoji otac ubijenog. Gleda me pravo u oči. Taj njegov pogled me je sledio. Nije to bila pretnja, mržnja ni gnušanje. To su oči pune bola, u toj meri da sam imao utisak da me pita: „Ti, Baltiću, sav srećan zbog svog klijenta, presrećan i on, izaći će kad-tad iz zatvora i nastaviće da živi i radi, a moj sin iz groba nikad”.
Teško sam se suzdržao da mu ne priđem i počnem se izvinjavati (saučešće sam izjavio kroz završnu reč). Nakon suđenja sa roditeljima okrivljenog nisam popio ni kafu, bio sam preopterećen onim očima. Otišao sam kući u Prijepolje. Čitavu noć oka nisam sklopio. Stalno su preda mnom bile samo oči onog čoveka čijeg sina više nema. I dan-danas, i nakon toliko godina, i tolikog broja drugih teških predmeta i zastupanja, vidim te oči i čujem te reči.
Dosta mojih kolega zna ovu moju priču.
Roditelji i rodbina ubijenog nikada mi se, ni tokom suđenja, ni nakon objavlji- vanja presude, ni do dana današnjeg, nisu direktno obratili, uvredili ili pretili. Te reči oca ubijenog samo sam ja čuo. Moguće da on to nije ni rekao. No ja sam to čuo, i to je taj teret zastupanja u ovakvim i sličnim predmetima.
To je posao advokata. Kodeks advokatske etike strogo zabranjuje odbijanje za- stupanja zbog težine krivičnog dela i drugih razloga koji sada nisu bitni. Jedne prilike, lekar koji me je lečio, u slobodnom vremenu, pita me: „Šta vi to advokati radite: on ukrao, ubio, opljačkao i svi to znaju i vide, samo vi to branite, ne znam šta to radite, nije mi jasno?!” Moj odgovor beše: „Ukoliko to tako jednostrano pos- matramo, tada stoji i ona da je operacija uspela, a pacijent umro”. Hoću reći, svi mi moramo pokušati pomoći stranki, i kad ga branimo i za najteža dela jer moramo saznati pravu istinu, a ona bez advokata je teško dostupna; a sa druge strane, i kad čoveka lekar leči i vidi da je brza smrt neumitna, ali je humano da sve pokuša, jer nikada se ishod ne zna.
U jednom drugom predmetu, u skorije vreme, okrivljenom se stavlja na teret da je u neuračunljivom stanju ubio svog oca. Deset meseci traje suđenje i na kraju je nepobitno utvrđeno da nema ubistva. Iako sam bio branilac po službenoj duž- nosti, iako sam tada imao staža u advokaturi 37 godina, toj presudi radovao sam se kao dete.
***
Zastupao sam, na početku advokatske karijere oštećenu koja živi na selu. Tvrdi da ju je njena komšinica udarila kamenom i nanela joj lake telesne povrede. Ima samo lekarsko uverenje, a svedoka nema. Ni okrivljena nema nikakvih dokaza, a tvrdi da nije bilo ni sukoba ni nanošenja povreda. Sudeći, sudija kod nejasnoća ko govori ili ne govori istinu koristi dva kamena (stalno ih je držao u fioci). Po- božni građani, naročito pravoslavci, ukoliko ne govore istinu, niko ih nije mogao naterati da kamenje uzmu u ruke i zakunu se. Ovo nije zakonito, no bilo je efikasno. Priznajem, i ja kao sudija sam to radio. Moja klijentkinja kune se u sve da govori is- tinu. To isto čini i okrivljena, koja se brani sama, bez advokata. Obe uzimaju kamen u ruke i kunu se. Obe, bar po meni ubedljive, sa malom prednošću okrivljene, opet po meni. Sudija, ljutit, govori: „Kakvi ste vi to vernici!” Donosi presudu i optuženu proglasi krivom i osudi je na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca.
Ja sam kao advokat uspeo u sporu. Moja klijentkinja je zadovoljna. No, ja čitavo vreme čekam i nadam se žalbi okrivljene zbog one blage prednosti kod zakletve. Žalbe nije bilo. Ne znam da li zbog siromašnog stanja ili zakonitosti presude, no ja često o tome razmišljam i preispitujem se.
Umesto zaključka
Ja sam fakultet završio 1972. godine. Radio u privredi tri godine, a potom kao sudija i advokat do danas. Veliko iskustvo. Mnogo mi je žao što nisam vodio dnevnik. Smatram da bi se imalo šta čitati, a to čitanje rezultiralo bi saznanjima o nama, ne samo advokatima, već i o sudijama, tužiocima i našim klijentima.
Jedna anegdota:
Glavni lik je čuveni Prijepoljac, najbolji kockar, to je samo i radio. Znalo se da nikada ne laže. U vreme kada je kockanje bilo tretirano kao prekršaj, policija uhvati njega i još dvojicu njemu sličnih ali mnogo prevejanijih kako se kockaju u jednom stanu, drže ih u pritvoru i sutradan privedu sudiji za prekršaje. Taj sudija je znao dobro svu trojicu (Prijepolje je mali grad) i hteo im je pomoći. Ispituje prvo jednog, koji tvrdi da su igrali pišpil radi zadovoljstva, a da je nađeni novac na stolu tu samo figurirao radi dojma da se radi o kockanju. Drugi ponavlja istu priču i on ih pušta na slobodu.
Na kraju dolazi naš junak, kog sudija pita: „Šta ste radili?” On odgovara: „Ko- ckali.” Sudija se interesuje šta su igrali, a on kaza poker. Sudija: „Kakav poker kada ova dvojica pre tebe govore da je u pitanju pišpil?” Odgovor je bio: „De, bre sudija, ti nemaš pojma! Gde se pišpil igra u troje!” U prestupu pošten igrač.
GZS
