Prijepolje – Domaćini bacaju tone najboljeg krompira jer nema kome da prodaju ni za bagatelu!

To za Politiku kaže stari povrtar Savo Žunić (83) iz Seljašnice kod Prijepolja, najveći proizvođač krompira i kupusa u Limskoj dolini.

Domaćin na glasu, koji sa sinovima Stevanom (49) i Dejanom (46) stalno ulaže u ovu proizvodnju: imaju sedam hektara pod povrćem (krompir gaje na Jabuci i Babinama na više od 1.000 metara nadmorske visine), svoje hladnjače, sisteme za navodnjavanje, svu mehanizaciju, naravno i veliku proizvodnju. Taj posao su i Savovi preci radili, tradicija povrtarske proizvodnje u porodici Žunić traje čitav vek.

Ovaj domaćin je radnu karijeru proveo kao vozač u prijepoljskom „Elanu”, krstario je celim regionom, pa ušteđevinu uložio da razvija poljoprivredu kojom se kod kuće bavio u ranoj mladosti. Dokupio je zemlju, nabavio mehanizaciju, sisteme, hladnjače. NJegovi mlađi ostali su na imanju i priključili se porodičnom poslu.

Imalo je vajde, dugo su oni bez teškoća prodavali svoje kvalitetno povrće: u celoj ovoj regiji, kao i Vojsci Srbije, fabričkim menzama, hotelima, snabdevali tržište Bijelog Polja u Crnoj Gori. Obično bi kad prodaju krompir uz njega išao i kupus.

– Ali odavno nije ovako teško kao u ovoj sezoni. Uspeli smo ranije da u Beogradu prodamo nakupcima nekoliko vagona našeg ovosezonskog povrća, a u poslednje vreme sve je stalo. Trenutno u skladištima i magacinima imamo 15 vagona ove robe. Krompir nam je u plodovima, a kupus kiseli u glavicama ili isečen na rezance u buradima. Nudimo svima, najjeftinije moguće, ali slaba vajda. Ne znam šta nam je činiti – žali se Savo i ujedno čudi:

– Prodavali bismo u Beogradu, ali su tamo uvezli velike količine, pa domaći stoji neprodat. Ne znam kako je to moguće kad nema boljeg od našeg planinskog krompira, uvozni mu nije ravan ni po kvalitetu ni po ukusu. Mislim da bi nam pomoglo ako bi država nešto brzo smislila, recimo pomogla da izvezemo ovu prvoklasnu robu. Nema mnogo čekanja, jer uskladišteni brzo klija i propada, čim grane proleće posle može da se baci. Ja ću staviti nešto u hladnjaču i deo sačuvati, ali mnogi povrtari je nemaju.

Verujem da država može nešto da preduzme, a nejasno nam je zašto se vlada ne oglašava kad veliki broj poljoprivrednika ovo pogađa. Mi nismo protiv države, još su moji stari uvek podržavali ono što naša zemlja čini, ali je situacija za nas povrtare sada zaista teška. Ide li da hranu bacamo? A prinuđeni smo, ako se nešto ne učini.

Žunić dodaje da je slična situacija i kod krompiraša novovaroškog kraja. Tamo, kaže, ima još više neprodatih količina, na desetine vagona u selima kraj puta od Nove Varoši prema Sjenici, u Akmačićima i drugim.

Tu smo se raspitali i potvrđeno nam je da je tako. NJihov zlatarski krompir važi za jedan od najboljih, u normalnim okolnostima tražen je na tržištu, prodavao se širom Srbije, u Crnoj Gori. Dobrom kvalitetu ovde pogoduju planinski uslovi gajenja, čisto zemljište, osobena klima, teren.

Ali žale se da je došlo nepovoljno vreme za ovo povrće. Zbog teške epidemiološke situacije, slabije kupovne moći, otežanog prometa… Smanjena je prodaja hotelima i restoranima, jer je manje gostiju. A nema ni svadbi i većih priprema hrane kada se, prema njihovim iskustvima, krompir prilično troši.

Upućeni u novovaroškom kraju procenjuju da ljudi ovde nisu prodali ni 20 odsto raspoloživih ovosezonskih količina ovog povrća. Mada su ga davali jeftino (ovako kvalitetan nuđen je od 12 do 20 dinara za kilogram). U nedostatku rešenja neki će možda morati da bace prilične količine. Poglede zato upiru ka državi, kako ne bi bili prinuđeni da ovu proizvodnju ugase. (Politika)