Prijepoljac pravi najveću kompaniju za proizvodnju bicikala u Turskoj (VIDEO)
Prijepoljac Salih Hadžifejzović, sada Akgul, vlasnik kompanije “Salkano” u Turskoj, koji je i počasni konzul Republike Srbije u turskom gradu Edirne, počeo je svoj biznis u radionici od 16 kvadrata, a sada gradi fabriku od 45.000 kvadratnih metara. O svom poslovnom, ali i životnom putu, koji je započeo u Miloševom dolu a nastavio u Istanbulu, govorio je za TV Forum u turskom gradu Bursi.
Svečanom imenovanju Zarifa Alpa iz Prijepolja za počasnog konzula Republike Srbije u Bursi, prisustvovao je i njegov veliki prijatelj, saradnik i zemljak, Salih Hadžifejzović, koji je kao sedamnaestogošnjak, bez znanja jezika, sa porodicom otišao u Istanbul 1963. godine. Nakon nekoliko godina provednih u fabrici veš mašina i služenja vojnog roka, odlučio je da postane sam svoj gazda.
Počeo je proizvodnju dubaka za decu, u radionici u kući, površine 16 kvadratnih metara. Tokom Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine posetio je fabriku bicikala “Unis”, gde je kupio jedan bicikl i poneo u Tursku, jer je shvatio da bi i on mogao da ih proizvodi.
Te godine sam napravio 250 bicikala, pod teškim uslovima jer nisam imao mašine. Prodao sam 125, a sledeće godine sam napravio 1500 i to sam prodao. 1991. godine bio sam u Tajvanu sa prijateljem i video mauntinbajk, brdska bicikla i vidim svi ih imaju. Ja sam naručio 2500 delova da uradim i ja. Tako da sam ja prvi u Turskoj počeo da pravim ta bicikla. Od 80 metara sam napravio radionicu od 300 metara – priča Salih Akgul (Hadžifejzović), vlasnik kompanije “Salkano”.
Brojke su iz godine u godine, uz mnogo rada i zalaganja, brzo rasle.
Sada dnevno možemo da proizvedemo 1000 bicikala. Imamo 180 zaposlenih. Sada pravim fabriku površine 45.000 kvadratnih metara, što će biti najveća fabrika za bicikle u Turskoj, ali i regionu – kaže rođeni Prijepoljac, sa višedecenijskom adresom u Istanbulu.
Kao počasni konzul Republike Srbije u gradu Edirne ima veoma dobru saradnju i vezu sa Srbijom, a smatra da ljudi kao što je on, moraju duplo više da rade od onih koji žive u zemlji gde su se rodili.
Mi iseljenici iz bivše Jugoslavije i svih balkanskih zemalja moramo duplo da radimo, u odnosu na Turke ovde rođene. Zašto? Zato što imamo jednu zemlju gde smo rođeni i zemlju gde živimo. Moramo da radimo za obe zemlje – zaključuje.
Velika prijateljstva i uspomene vežu ga za rodni kraj, pa je iz Turske velike pozdrave uputio svojim prijateljima i rođacima u Prijepolju, pre svega kumovima Pejovićima iz Sedobra. Na kraju susreta, poklonio nam je knjigu “Nikad ne gubi nadu” u kojoj je opisao svoj životni put, koji je svakako neuobičajen i zanimljiv.
Izvor:foruminfo.rs
