TUGA NA PEŠTERU – Dvije kokoške jedina su im imovina
Daleko u pešterskom bespuću, uz granicu Srbije i Crne Gore, u totalno oronuloj brvnari bez vode, struje i igde ičega žive i pate se bolesni otac i sin Vukola (88) i Vučeta (62) Bradić, dvojica od ukupno deset preostalih i ostarelih žitelja zabitog sela Blato koje teritorijalno pripada mesnoj zajednici Bare i opštini Sjenica od koje je udaljeno oko 50 kilometara.
Da ih posetimo, vidimo njihovu muku, tugu i bedu i pokušamo da im, uz pomoć humanih ljudi pomognemo, pozvale su nas njihove dobre i malobrojne komšije koje im godinama pomažu da prežive u surovim pešterskim uslovima i nemaštini.
Nekad je u Blatu živelo mnogo ljudi, naša kuća bila je domaćinska, bio sam mlad i zdrav, imali smo puno stoke, mogao sam da radim i ni u čemu nismo oskudevali, a onda je sve krenulo nizbrdo, smrt supruge, moja bolest, godine, pa Vučetina bolest doveli su nas na ove užasne grane, od imovine posedujemo samo dve kokoške – priča drhtavim glasom starina Vukola i dodaje:
– Iz godine u godinu tonuli smo u sve veću bedu i nemaštinu, nemamo nikakve prihode, čak ni socijalnu pomoć, u poslednje dve tri-godine ni dinar nije ušao u našu kuću (ako se ova straćara uopšte može nazvati kućom) da nije komšija iz našeg i susednih sela koji nam povremeno doture hleba i druge hrane, pocrkali bi od gladi, ponekad pokušamo da uberemo neku kleku, pečurku ili šipurak, ali nam bolest i godine ni to ne dozvoljavaju – naglašava starina i ističe da su za izostanak bar najminimalnije socijalne pomoći delimično i sami krivi.
Vučeta skoro dve decenije nema ličnu kartu, stara mu je odavno istekla, a novu nije dobio, jer nije mogao da ode u Sjenicu i to završi.
– Kad nemaš ličnu kartu nemaš ni zdravstvenu knjižicu, pa ne možeš ni kod lekara, iako smo obojica bolesni mi lekaru i ne idemo, niti lekove koristimo, od čega da ih kupimo – pita se Vukola.
Otac i sin spavaju na dotrajalom kauču i od posteljine imaju samo dva stara ćebeta, godinama pokušavaju da kupe posteljinu i jorgan, ali ne uspevaju, jer jednostavno za to nemaju novca. I šporet im je davno dotrajao, pa im je zimi strahovito hladno, kako preživljavaju pešterske mrazeve, kada živa u termometru pada i do četrdesetog podeoka ispod nule, znaju samo njihove duše, kad napadaju veliki snegovi danima su odsečeni i od najbližih komšija.
Trudimo se da im pomognemo koliko možemo, da im olakšamo bedu i nemaštinu, da ih bar prehranimo, nažalost sve nam je teže, jer su i u zabitim selima uz granicu sa Crnom Gorom uglavnom ostali stari i nemoćni, omladina je otišla za poslom i boljim životom. Zato pozivam sve dobre ljude širom sveta i sve čitaoce Vesti da pošalju pomoć Vukoli i Vučeti, učiniće dobro delo, svaki dinar njima je zlata vredan, produžiće im i olakšati život .Nadamo se da će, iako Vučeta nema ni ličnu kartu, niti druga dokumenta, nešto preduzeti i Centar za socijalni rad u Sjenici, obratili smo se i poznatom humanitarcu iz Novog Pazara Hidu Muratoviću, očekujemo i njegovu pomoć – ističe Diko Barać iz susednog sela Bare, jedan od komšija koji nas je zvao da dođemo u Blato.
Granica im otežala život
Nakon što je Crna Gora postala suverena država, granica je otežala život stanovnicima brojnih sela u sjeničkoj opštini, pa i žiteljima sela Blato. Ranije su do prodavnice stizali za deset minuta, sada su potrebni sati, lekar im je bio na dohvat ruke, sada kilometrima udaljen, za svaki prelazak državne granice mimo zvaničnog graničnog prelaza, udaljenog i po 30 kilometara, čekaju ih drakonske kazne.
Sanjaju kupatilo
– Voleli bi da se toplo obučemo i obujemo, da imamo dovoljno hrane i lekova, da kupimo jorgane i posteljinu, da obojica imamo po kauč i da nabavimo televizor koji bi nam, posebno zimi, bio jedina veza sa svetom, toliko smo želeli televizor, a nikako nismo uspeli da ga kupimo, o nekom udobnijem životu, sa kupatilom na primer, nećemo ni da razmišljamo, umrećemo i otići na onaj svet sa tom željom – priča Vukolin sin Vučeta.
(Vesti)
