SANDŽAK / ON JE ĐAK BEZ ŠKOLSKOG DRUGA… Jedini učenik u selu, njegove sestre nemaju kako do škole, SAMOHRANI OTAC MOLI ZA POMOĆ
Dvadeset i kusur dana ima kako Željka Zindovića, domaćina iz Kosatice kod Prijepolja, pred počinak stignu očinske suze. Teške kao crna zemlja od koje živi i čeljad hrani. Slomi ga gorčina što mu ćerke bliznakinje, vredne devojčice, ne idu u školu.
Pa ga obuzme žal što mu sin nema školskih drugova. Navre mu sećanje na pokojnu suprugu. Zaokupira ga briga za bolesnim ocem. Takne muka seljačka. Utuče prizor pustog sela. Svega mu se nakupi u duši, i tuge i nepravde, pa se sit isplače. I jutrom mu žalosnice krenu, ali nema kad da ih lije.
Kosatica, površinski najveće brdsko-planinsko selo u Srbiji, nalazi se u brdima 12 kilometara od Prijepolja. Zindović ima ćerke Danicu i Milicu, šestakinje, i Sina Radomira, četvrtaka. Devet kilometara od njih živi Ivana Popović, učenica petog razreda. I više dece u Kosatici nema. Sve ostalo meštana u selu ili je matoro ili će uskoro to biti.
“Zaželeli smo se škole”
Danica i Milica putuju u školu u Prijepolje. Barem bi trebalo da putuju. U školskim kupama su bile 1. i 2. septembra i od tada nijednom više. Ocu svakodnevne obaveze u domaćinstvu ne dozvoljavaju da ih jutrom odveze u školu i posle nastave ih vrati kući. Opet, niti je Kosatica na mapi autobuskih linija, niti sestre Zindović imaju đački prevoz. A imale su ga prošle godine.
– Zaželeli smo se škole, ali u nju ne idemo jer nemamo čime. Da nas tata vozi u Prijepolje, pa da se vraća kući a onda ponovo dolazi po nas, nije izvodljivo. Kad bi onda našao vremena da radi i brine o bolesnom dedi? Nastavnici nam elektronski šalju domaće zadatke i lekcije koje treba da naučimo. Čujemo se redovno sa razrednom, teši nas da će se uskoro ovo rešiti – jadaju nam se bliznakinje.
Imale su tri godine kada im je majka preminula. Prerano su odrasle i naučile da pomuzu krave, spreme ručak, pomognu ocu oko njive. Desna su mu ruka.
Kucali na sva vrata
Do kada će učiti od kuće – ne znaju! Predlog Željka Zindovića i Draga Popovića, oca Ivane iz drugog kraja sela, da opština Prijepolje njihovoj deci subvencioniše prevoz do škole nije prihvaćen. Opravdanje je da bi po tom osnovu i deca iz drugih krajeva opština morala da budu isto tretirana, a za to ne postoje sredstva u budžetu. Obratila su se dva oca Ministarstvu prosvete i kabinetu predsednice Vlade Srbije i čekaju odgovor.
– Prvo su govorili te danas će, te sutra će, a u petak nam rekoše da nemaju osnova da plaćaju prevoz. Evo koji je datum, a niko ništa ne rešava. Ako treba, nudio sam, i ja ću da dam deo novca da se pokriju troškovi, samo da mi deca idu u školu. Ionako su dosta izgubile prošle godine kada se išlo kombinovano – priča nam Željko Zindović.
Drži devet krava, 15 ovaca, treba toliku stoku sam namiriti, proizvodi sir za prodaju, bavi se poljoprivredom. Radni dan mu počne u zoru, završi se kad se uveliko smrkne, uzgred stara se o 83-godišnjem, teško pokretnom ocu. Ne pada mu s neba, ali se ne žali, makar da mu njegovo troje u ičemu oskudeva.
Đak bez školskog druga
Sve, sve, ali njegovim ćerkama najviše nedostaje društvo iz škole. Jer ga ni u selu nemaju. Njihov brat Radomir jedini je učenik četvoroletke u Kosatici. Ni starjih nema, zato prevoz do škole treba samo njima.
– I naš komšija ima troje dece, ali ona žive u Prijepolju i dolaze vikendom. Bude tu još društva leti i zimi, kad dođu da obiđu babe i dede, a kad raspust prođe nigde nikoga. Samo mi – pričaju Danica i Milica.
Pre neko jutro Željko požele deci da završe škole i da odu iz sela. Ionako, objasni im roditeljski, pristižu godine kad će Kosatica ostati selo bez ljudi.
– Četvorogodišnja škola u Kosatici, jer nije bilo đaka, bila je zatvorena 22 godine. Onda je opet počela sa radom kada su moje Danica i Milica stasale za prvi razred. Godinu kasnije pridružila im se Ivana Popović. Njih tri sada se školuju u Prijepolju, tako da je moj Radomir jedini đak. Đak bez školskog druga. Posle njega, kako mlađe dece u Kosatici nema, tuge li, škola će se opet zatvoriti pod uslovom da se neko ne doseli, ali ko da dođe odakle svi idu, gde ne vidi niko – žali nam se Željko.
Kap prelilla čašu
Sina već mora da vozi u školu. Četiri i po kilometra je daleko jer, kaže, zaraslim stazama, šumama, livadama, vrebaju vukovi, medvedi, divlje svinje. Kad ljudi nema zveri se okuraže.
U poslednjih mesec dana, veli Željko, četiri puta su dolazili nekakvi inspektori da utvrde kako nasuti 20-ak kamiona kamena da bi se rupe po seoskom putu zakrpile. Otad ne baciše ni lopatu. Prelila kap čašu.
Ne da odu iz Kosatice u Prijepolje, Priboj, Užice, Beograd… Požele Zindović deci ono jutro da odu iz Srbije. (Blic)
