Ovo je Ana, doktorka za kojom plače Srbija: Umrla je, a tek se onda pročulo KAKAV JE TERET NOSILA i gde je išla kada uspava dete

--- Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala ---

Kasno sinoć društvenim mrežama se proširila tužna vest o smrti doktorke Ane Čoporde, anesteziologa u KBC Zvezdara. Kolege i prijatelji su u šoku delili statuse o ženi koja je bila sjajan lekar, lafica i veliki borac, a oni koji je nisu poznavali su sada, nakon njene smrti, saznali i zašto. Pobedila je doktorka Ana u mnogim bitkama, ali u ovoj sa najljućim protivnikom – kovidom – nije…

O teretu koji je nosila 2017. godine sama je napisala tekst, a o čemu se radi, pročitajte u redovima koji slede i ne, ne morate da zadržavate suze, kao što ni mi nismo kada smo ovo čitali…

“Svaka žena u nekom trenutku svog života želi da se ostvari u ulozi majke. Međutim, jednog dana pre tri godine na jednom od dežurstava osetila sam malaksalost, bilo mi je loše. Uradila sam potrebne analize i lekari su mi nagovestili da ću uskoro morati na dijalizu. To je bio šok kako za mene, tako i za moje najmilije. Prvo pitanje koje sam postavila svojim kolegama je da li ću moći da imam potomstvo?”

Ovim rečima započela je svoju životnu priču 2017. godine dr Ana Čoporda, koja je objavljena u časopisu “Doživeti 100”.

Ona je tada opisala kako je na njeno najvažnije pitanje u tom trenutku o potomstvu dobijala slične odgovore : “Vrlo teško pre dijalize, a na dijalizi gotovo nemoguće”.

– Kada jednoj mladoj ženi, do juče punog zdravlja, saopštite da “osim” novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moci da ima dece, u tom trenutku samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna – objasnila je tada.

Ali hrabra Ana nije izgubila veru. Kako je tada rekla, verovala je da postoji način za rešenje njenog problema, verovala je u čuda.

Ali nisam izgubila veru. Kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva ljudi koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka, ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti – objasnila je dr Ana.

“Dijaliza nije sprečila moju želju da postanem majka”

Ana nije uspela prirodnim putem da ostane trudna, pa se tako sa svojim suprugom odlučila na IVF proceduru u Atini. Želeli su sve da završe pre početka dijalize, međutim to se nije desilo. Ana je krenula na dijalizu, a trudnoća se nije desila.

– Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se, jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se, a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao: “Da li ste čuli?” Sada sam jako srećna što je to uradio. Taj doktor mi je pomogao i mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju, bili su moj vetar u leda da istrajem i da se borim za svoje snove – ispričala je tada dr Ana Čoporda.

Doktorka je išla redovno na posao, normalno je radila, izlazila, putovala, bavila se sportom. Nije dozvolila da je bilo šta sputa da vodi normalan život. Zatim, nakon pet meseci od početka dijalize, stvorili su se uslovi za prvi pokušaj vantelesne oplodnje.

– Prvi put nije uspelo. Tri meseca kasnije druga vantelesna oplodnja i ona nije uspela. Moj suprug i ja nismo to doživljavali kao poraz, naprotiv prećutno smo verovali da ćemo uspeti i nismo odustajali. Nakon osam meseci od drugog pokušaja usledio je i treći, opet u Atini. Ovog puta bio je samo embriotransfer iz prethodnog puta zamrznutih embriona. Nisam ležala i mirovala, radila sam normalno. Samo sam verovala. Na prvom vađenju krvi pokazale su se pozitivne vrednosti. Pri sledećem nalazu, nakon nekoiko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja – opisala je svoje srećne trenutke dr Ana.

“Trudna sam, lekari zabrinuti, a ja presrećna”

Nakon prvog ultrazvuka i potvrde trudnoće, kada bi se većina žena opustila i uživala u blagoslovenom stanju, za Anu je započeo novi život. Borba kroz sve ono šta je čeka.

– Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene, morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete – objasnila je tada Ana.

Kako je vreme odmicalo, Ana je shvatila da joj je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor, u celoj Srbiji pre deset godina imao trudnicu slićnu njoj. I dok je večina doktora bila protiv, on je odmah prihvatio njen slučaj i postao deo tima koji je održavao trudnoću.

– Svi lekari u timu pričali su o komplikacijama, problemima koji mogu da se jave, međutim, verujem da niko nije mogao ni da pretpostavi šta će se sve to brzo i desiti. Nastupaju prvi paramedicinski problemi. Kako nabaviti dodatni materijal s obzirom na to da umesto tri, sada sprovodim pet dijaliznih tretmana. Pisali smo na mnoge adrese i na kraju sam potrošni materijal dobila od jedne farmaceutske kuće iz Makedonije – ispričala je doktorka.

“Već na početku trudnoće sve se iskomplikovalo”

– Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su čudni bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledla krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao: “Pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici”. Tada je sve počelo da se komplikuje – sećala se doktorka.

Od mršave žene preko noći je dobila generalizovane edeme. Teško se kretala. Kako opisala tada: “Ogromne noge jedva sam pokretala, a ogroman stomak je bio bolan, napet i pun vode”.

– Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. jajnici su samo još više rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu de vojke sa odeljenja su je pitale “Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu nesreću?”. Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile device, renovi, ZAVON, gaze, Hasleri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana – opisla je dr Ana.

Kako je još napisala, bolovi su tada bili nesnosni. Niko nije znao šta joj je. Profesor koji ju je vodio rekao je da nikad u svojoj karijeri nije video ništo slično. Kako je vreme odmicalo, stanje je bilo sve teže. Zatim su počeli i problemi sa disanjem, nesanica.

“Saopštili su mi da moram da prekinem trudnoću”

Anu su tada priključili na aparate za disanje.

– Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci, koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog želje da rodim dete, postanem majka – ispričala je dr Ana.

Konzilijum lekara se tada okupio u njenoj sobi kako bi je obavesnili da će morati da prekine trudnocu ako želi da živi. Rekla im je da sačekaju još malo i da će zajedno uspeti i pobediti.

– Posle mesec i po dani pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo. Jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu – ovako je opisala čudo koje joj se dogodilo doktorka Ana.

– Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam sve preživela. Nakon mesec i po dana od izlazka iz bolnice, bila sam 24. nedelja, u beba je inala oko 300 g, prvi put sam prokrvarila i ležala sam u bolnici narednih mesec dana.

– U 32. nedelji, na samom početku 8. meseca, legla sam da odmorim i probudila me je nekakva toplota. Otkrivam se i shvatim da ležim u lokvi krvi! Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam videla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla pošteno ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rodena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950gr i 44cm dugačka.

Kažu da je odmah zaplakala, da je imala lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže da je beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro. Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeIjenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana sam izašla iz bolnice, a petog dana sam vozila auto – pisala je doktorka Ana.

– Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da je moja devojčica poručila: “Majko tebi hvala, a sad ću dalje sama da se borim”. I ja verujem da je tako bilo – zaključila je svoju priču tada dr Ana.

Noa sada mora baš tako dalje, sama, ali rodila ju je snažna i hrabra mama i nema sumnje da će da izraste u devojku na koji bi mama bila ponosna.(Blic)

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
0 0 votes
Article Rating
3 Comments
Najviše glasova
Najnoviji Najstariji
Inline Feedbacks
View all comments
Knezevic Zoran
Knezevic Zoran
10 mjeseci ranije

Kad pomislim na sve ove zene, kojima su vaznija napumpana usta i grudi kao baloni od dece?! Ovoj zeni, ovoj pravoj divi, treba podici ogromnu bistu i na njoj napisati samo jednu rec; MAJKA.

Hajrudin
Hajrudin
10 mjeseci ranije

Kako život piše drame.

Dortmund-duga poljana
Dortmund-duga poljana
10 mjeseci ranije

……Respekt…inšaAllah ova doktorka ce u dzenet…

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
error:
3
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker