Mučan muk – ko su policajci iz Priboja
Pre desetak dana u jednom ugostiteljskom objektu u Priboju grupa ljudi pevala je pesmu u kojoj se slavi zločin genocida počinjen u Srebrenici. To stanovnicima srpskih gradova pretežno nastanjenim Bošnjacima, Novom Pazaru i Sjenici, najavljuje ponavljanje takvog ili sličnog zločina, piše Pescanik.net
Jedan od aktera je čak smatrao umesnim da na svom Fejsbuk profilu podeli snimak događaja. Istina ubrzo ga je uklonio, ali je snimak, kao i sve što se jednom pojavi na netu, ostao sačuvan i više puta bio deljen i preuziman od domaćih i stranih medija. Izazvao je uznemirenje građana i naneo štetu ugledu zemlje.
Celu stvar je učinila posebno ružnom činjenica da su ljudi koji su pesmom slavili najteža krivična dela pripadnici i oficiri Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, službenici države, ljudi čiji je posao da krivična dela sprečavaju, otkrivaju i gone. Zato je, ostavljajući po strani javno objavljeno lično izvinjenje jednog od učesnika, valjda domaćina skupa, posebno zanimljivo kako je na ovaj događaj reagovala vlast, država.
Prvi se oglasio predsednik Republike. Iako bi bilo logično da mnogi to učine pre njega, oni su po svemu sudeći čekali da ga čuju, ne želeći da rizikuju da slučajno budu disonantni. Kako god, to što je predsednik poručio Bošnjacima u Srbiji da je to i njihova zemlja jednako koliko i svih njenih građana i da su u njoj apsolutno bezbedni i zaštićeni, svakako je zvučalo dobro. Ali ne i to što je značaj i događaja i svoje poruke odmah potom relativizovao rečima: „kada sam bio u Pazaru i Sjenici, i gde god sam hteo da pojedem burek, ćevape ili već šta, što volim i što se vidi na meni, svuda bi mi dolazili iz VBA i BIA: nemoj ovde, tu pevaju pesme Naseru Oriću, tu pevaju pesme ove i one“.
Posle predsednika oglasio se i ministar unutrašnjih poslova. Obavestio je javnost da će protiv aktera događaja u Priboju, zbog pevanja pesme koju je eufemistično nazvao neprimerenom, biti vođen disciplinski postupak „iako je to bilo van službe“. I to „van službe“ je bila suvišna, neumesna relativizacija, budući da prema čl. 207 Zakona o policiji „ponašanje koje šteti ugledu ministarstva“ u svakom slučaju predstavlja tešku povredu radne obaveze. Krivičnu odgovornost, ni kao eventualnu, ministar nije pomenuo, pa s tim u vezi ima smisla podsetiti na nekoliko odredbi Krivičnog zakonika Srbije.
Na primer, član 317 st. 1 kaže: „Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina”.
Ili član 378 st. 4: „Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine“.
Ili član 378 st. 5: „Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“.
Zna se da se naša politička elita, mada vrlo sklona kršenju zakona, korupciji i kriminalu, retko suočava sa krivičnom odgovornošću, da se to dešava valjda samo kad vrh proceni da je potrebno dati primer funkcionisanja pravne države. Istovremeno sve očiglednije nastoji da pripadnike državnih struktura bezbednosti pretvori u svoje pretorijance i u skladu s tim i na njih širi pravilo neodgovornosti. A da u tome ima evidentnu podršku tužilaštva govori činjenica da ono nedopustivo često ne uspeva da identifikuje i procesuira policajce u slučajevima kada su grubo zloupotrebljavali ovlašćenja i najbrutalnije zlostavljali građane.
Taj proces je odavno uzeo maha. Zato reakcija vlasti nije iznenađenje. Očekivano je to što tužilaštvo ćuti i što niko iz vlasti ne govori o odgovornosti na ozbiljan način. Ovaj put ni Zaštitnik građana, Poverenik za ravnopravnost i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, nisu imali bukvalno nijednu osuđujuću reč za sramni događaj. Očito da, u realnom kontekstu, čak i taj muk, to propuštanje organa posebno nadležnih za ljudska i manjinska prava, ravnopravnost i društveni dijalog da se makar i samo pro forme oglase, prestaje biti nešto posebno neobično. Ali je svakako, čak i za naše žalosne prilike, nešto posebno mučno.
Peščanik.net
