Elma Elfić Zukorlić – Muftija je znao da mi neće biti lako!

Sa decom ste se preselili u Beograd, da li se navikavate na novo mesto stanovanja?

– I dalje se privikavamo na život u ovom gradu. Deci to lakše ide. Možda je razlog to što smo u Beogradu provodili dosta vremena sa rahmetli muftijom i zajednički sticali prijatelje, koji nam taj prroces privikavanja olakšavaju. Moram priznati da su nas i Beograđani lepo prihvatili, neretko srećemo ljude na ulicama koji nas prepoznaju i koji nam upućuju reči dobrodošlice, podrške i saosećaju sa našim gubitkom. Hvala im na tome. U velikom gradu vreme brzo protiče tako da smo tokom radne nedelje fokusirani na rad i učenje, a vikendom na zajedničko druženje. Okrenuti smo jedni drugima, rešeni da naše živote ispunimo lepim emocijama i sećanjima.

Vaš život sa muftijom je trajao osamnaest godina, uz njega ste sazrevali, šta bi vas on danas savetovao?

– Na temelju ljubavi, poštovanja i poverenja mi smo gradili naše odnose. Postali smo vremenom prvenstveno najbolji prijatelji. On je bio moj učitelj i moj vetar u leđa. Ja njemu bezuslovna podrška i kritičar. Ono što smo od početka našeg braka gajili jeste sloboda mišljenja i njeno izražavanje. Tokom našeg zajedničkog života sam se osećala kao ptica raširenih krila. On je tim krilima omogućio prostor sigurnog leta, a lepotu istog činile su visine kojima smo zajedno težili. U duhu toga mislim da on nikako ne bi želeo da taj let prestane jer od njega zavisi i let, odnosno, odgoj naše dece. Jednom mi je rekao u trenucima kada se osećao loše: „Brinem za tebe, ako se meni nešto desi, neće ti biti nimalo lako, znaš li to?“. Rekoh: „Znam“, iako mi u tom trenutku to nije bilo nimalo bitno. Nakon par sekundi pauze rekao je: „Neće ni njima sa tobom, nećeš se ti dati“. Smejali smo se nakon toga. Zato mislim da bi me savetovao da budem upravo ovo što jesam, zapravo to što sam bila i za vreme njegovog života.

Šta biste vi njemu rekli?

– Možda sam u prvim mesecima nakon njegove smrti imala potrebu da mu postavim par pitanja. Danas, ne. Jer sam u potpunosti postala svesna težine bremena koje je nosio na svojim plećima. Jednostavno bih bila srećna što je živ, prvenstveno svojim roditeljima, pa svojoj deci, a zatim meni i svima ostalim iskrenim osobama koje su ga voleli. Kao i uvek, rekla bih mu da prati svoje srce i svoj život organizuje u skladu sa tim, a da bi na moje prijateljstvo mogao uvek bezuslovno da se osloni bez obzira bili u braku ili ne.

Koji su bili najlepši, a koji najteži trenuci koje ste proveli s njim?

– Najlepši trenuci vezani su za naš dom, jer smo u njemu bili svoji i naši, potpuno drugačiji od onoga kako nas je javnost videla i doživljavala. Imali smo određene navike koje nikada, od početka braka, nismo menjali. Doručak , ručak i popodnevna kafa se nisu remetili ni po cenu prekida svih važnih obaveza koje bismo imali tokom dana. Mi smo se i u kući držali za ruku, sedeli jedno pored drugog i razgovarali satima. Čitala bih mu knjige, on bi mi pisao pesme. Bio je veoma duhovit. U kućnom dvorištu igrali bismo košarku i bili žestoki protivnici, kao i u stonom tenisu i tenisu. Učio me boksu i bilijaru. Voleli smo da šetamo u prirodi. Svi ti trenuci sada nedostaju. Posebno razgovor, on bolno nedostaje. Najteži trenuci su vezani za otkriće bolesti, prvo moje, pa njegove, a onda i drugih članova porodice. Neke su se okončale srećno, neke ne.

Koliko je teško ženi koja je bila zaštićena i voljena da se odjednom nađe na meti napada i bude primorana da se sama bori kroz život?

– Veoma teško, jer u trenucima neizmernog bola, zbog gubitka koji proživljavate, shvatate da osobe koje su bile deo vašeg tj. našeg života nestaju, tope se ili bolje rečeno dobijaju nove boje. Boje svojih novih interesa. Nasrću na vas na najgnusniji mogući način. Sve trpite do momenta kada napadi kreću na decu, od pokušaja degradiranja do teških i vulgarnih reči. Tada je podvučena crta. Sa mnom i našom decom niko i nikada neće moći da se poigrava ma iz kog kruga dolazio. Da li je takav odnos zaslužen? Potpisujem da nije. Svim tim ljudima sam lično dala samo dobro, nikada nikakvo zlo. Ali upravo iz toga se razvio osećaj inferiornosti. Tada, a i sada, dobila sam veliku podršku od žena širom Balkana, koje mi pišu poruke saosećanja i podrške jer su mnoge od njih prošle isto što i ja. Razlika je jedino bila u tome što je moja situacija bila izložena javnosti. Dosta poruka na Instagramu sam dobila od žena koje su se izborile u svojim borbama. Od jedne gospođe sam dobila fotografiju dece koja su danas uspešni advokati i lekari, uz nadu da ću i ja njoj jednog dana poslati istu. U Knez Mihailovoj mi je jedna gospođa rekla: „Danas se ova borba zove Elmina borba, a ovo je borba svih nas žena. Nisi sama“. I nismo sami, Bog vam nekada oduzme neke prijatelje i vi mislite da je to strašno po vas, ali ubrzo shvatite da vas je od njih zapravo sačuvao. Na drugoj strani, dobijete podršku drugih osoba koje vas bolje mogu sačuvati od životnih nedaća nego oni za koje ste mislili da će to učiniti. U tome je mudrost Božja.

Kako biste reagovali kada bi vaša deca poželela da krenu očevim stopama i bave se politikom?

– Od početka obrazovnog procesa svoje dece, savetujem ih da prate svoje unutrašnje instinkte i želje, sa težnjom ka širokom opštem obrazovanju. Da profesiju biraju iz ljubavi i uverenja da će u tome što su izabrali biti najbolji a moju bezrezervnu podršku će imati šta god to bilo, pa i politika. Ja samo ne prihvatam koncept da politika treba da im bude primarno i prvo zanimanje, bez sopstvenih uspeha, a na račun njihovog poznatog oca. Volela bih da stečeno obrazovanje prvenstveno verifikuju rezultatima na izabranim poljima i da kao takvi budu prepoznati u društvu u kom žive. Upravo kao što je to bio njihov otac. Politika nije bilo njegovo prvo zanimanje već poslednje. Njihov otac je bio erudita, i kao takav postavio visoke standarde i zadatke svojoj deci. Smatrala bih svojim ličnim neuspehom da ih prosečne i ispod proseka gurnem u politiku samo da bi nastavili ono što je njihov otac u životu najmanje voleo.