Dragan Banjac: Zbogom, dragi muftija

Dragi prijatelju, znam da me ne čuješ a možda i čuješ i vidiš moje uplakano lice. Vest o tvojoj preranoj smrti stigla mi je od znanca Ilije, beogradskog elektroinženjera koji je godinama već govorio da si ti njegov jedini lider na ustalasanoj srpskoj političkoj sceni.  Nije mu se posrećilo da te upozna. Kanio sam to udeverati ali njegova iznenadna bolest i slabo kretanje to su sprečili. Vest o tvom preseljenju na drugi svet, ahiret, malo je reći da me je iznenadila.

Zovem zajedničkog prijatelja Nenada Prokića. Ne veruje! Zovi, kaže, Jahju Fehratovića i druge naše prijatelje u Novom Pazaru i proveri. Jahja zauzet, dobijam direktora Sandžak TV Salahudina  Fetića koji je pored njega i potvrđuje tužnu vest koju prenosim Nenadu. Od čega, pita. Ne mogu da govore, guše se u suzama kao i ja tokom razgovora. Strašno, izgovara Prokić i kaže – čućemo se.

Intervju za Oslobođenje

Prisećam se našeg prvog susreta, krajem oktobra pre četrnaest godina. Odlazim u Novi Pazar i preko veze koja, ispostaviće se, i nije bila potrebna, dolazim do Muftije radi intervjua za sarajevsko Oslobođenje čiji sam tada bio dopisnik iz Beograda i Srbije.

Na kraju moli da isključim kasetofon i pođem kod njega kući. Nisam, rekoh mu, sviknut da me sagovornici zovu u svoj dom, a Muamer (s kojim sam na njegov zahtev ekspresno prešao na “tikanje”) kaže da želi da mi pokaže koliko je mojih tekstova iz Borbe i Naše borbe pohranio u ličnoj arhivi.

Stranka pomirenja i građanska opcija

Nekoliko godina kasnije, to samo on može, pozvao me je da mu pomognem u informativnoj službi njegove Stranke pravde i pomirenja (SPP) prilikom učešća na beogradskim izborima.

Bio je zadovoljan, ali je ostao utisak da mu nije milo što se nisam učlanio.

Iz tog perioda pamtim našu prepirku da svoju stranku presaldumi potpuno na građansku opciju. Nije hteo ni da čuje, i pored pomoći Nenada Prokića koji je u jednoj neverovatnoj besedi u novopazarskom Domu kulture, nakon što je najavljen kao jedan od potpredsednika SPP, izgovorio nešto što je prepuna sala pozdravila – ovacijama.

“Nikad niko nije nikoga ovlastio da ikad ikome daje Bosnu u amanet. Bosna je uvek bila i uvek će tako biti – u amanetu same sebe i svoga naroda! Bosna nije pastorče pa da joj treba staratelj. Bosna nije pastorče pa da joj treba očuh. Bosna je bila i ostala sui generis  u svakom pogledu, državnom verskom, političkom kulturnom, političkom, kulturnom i civilizacijskom kako kaže Mustafa Cerić i to se ne može bolje reći“.

„Kada su svi otišli od Srbije što su dalje mogli, Bošnjaci su ostali, i danas ovde u Novom Pazaru (28. decembra 2017. – prim. D. B. ) pružaju ruku pomirenja. Ko sme o to da se ogluši? Mogli su i Bošnjaci da odu, i to s više prava nego svi ostali. Ne bi mogli da ih zadrže, kao što nisu ni sve ostale. Ali Bošnjaci su ostali. Bošnjaci su ostali i zato sam ja s vama večeras ovde“, rekao je Prokić burno pozdravljen.

Bliskost BiH, Srbije i Hrvatske

Te blistave večeri novopazarske Prokić je briljirao. „Nema onih koji su bliži od Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Povezuju nas jezik, kultura i nasleđe. Takav odnos nikada ne bismo mogli da imamo sa drugim zemljama, sa Mađarskom, Nemačkom, Rusijom ili Turskom. Umesto pameti, nama je etnonacionalizam i dalje dominantna ideologija na Balkanu“.

Ako kažemo da smo prvo Nemci pa tek onda ljudi, kazao je Prokić, to je priča za koju znamo kako se završava.

„A zločince proglašavati herojima i svecima, to je perverzija i zlo ljudsko. Moramo da napravimo prekid s tom prošlošću zla, sa istorijom zla. Pravi čovek ide i traži istinitost, pa koliko košta da košta. Neće mene uništiti tuđe zlo, nego moje sopstveno. Nije izdajica onaj koji govori istinito, nego je izdajica onaj ko je živeo laž i koji laž proglašava istinom i istinom laži“.

„Ljudsko dostojanstvo svakog čoveka je važno. Svaki kolektivizam onemogućuje demokratiju i zanemaruje moral, rađa korupciju i nasilje. Moral nadilazi sve nacije i narode. Nema dobrih i zlih naroda, ima dobrih i zlih ljudi u svakom narodu. U Hagu, ma šta ko pričao, nije se sudilo narodima, već pojedincima… Dajte ljudi da živimo u slozi, lepa je zemlja, lep je život na njoj! Mir s vama, i pravda i pomirenje“, rekao je pored ostalih Prokić Novopazarcima.

Poslednji put videli smo se početkom leta u Klubu poslanika u Beogradu.

Lažni reis Adem Mali

“Ne mogu da prihvatim da je Srbija dobila reisa”, rekao mi je tokom intervjua za Oslobođenje pre četrnaest godina. „Reis se tako ne dobija, reis nije kolač koji se pravi u restoranu i sutradan se servira preko ruke Hamdije Jusufspahića. Pitanje duhovnog centra nije pitanje odluka, to je pitanje tradicionalno-istorijskih činjenica. Ne može neko sada da sjedne i kaže da će Beograd biti duhovni centar muslimana.

Sarajevo je duhovni centar muslimana, Bošnjaka uglavnom, i svih drugih koji to tako doživljavaju na povećem komadu Balkana, a ne samo u Srbiji. Ako je katolicima duhovni centar Vatikan, da li to neko njima osporava? Apsolutno ne. Zbog odnosa prema Bošnjacima potpisao sam primjedbe na novi Ustav, nisam otišao na njegovu promociju i odrekao se diplomatskog pasoša i imuniteta“.

Ovako je govorio nakon što je (11. oktobra 2007.) Islamska zajednica izborom Adema Zilkića za vrhovnog poglavara IZ dodatno produbila političke i verske podele u sandžačkoj regiji.

Na prvom pojavljivanju u Novom Pazaru Zilkiću su jedni klicali, drugi zviždali, a dve grupe sandžačkih Bošnjaka razdvajao je policijski kordon. Mediji u Srbiji podržali su Zilkića i njegove sledbenike, kojih je, politički gledano, najviše uz SDA i Sulejmana Ugljanina.

Na drugoj strani bez medijske podrške, ali sa većinom vernika, tvrdo je stao glavni muftija Muamer Zukorlić, koji je i rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i najuticajnija ličnost u verskim i kulturno-prosvetnim krugovima u Sandžaku. Ljut na srpske medije, Zukorlić tvrdi da su u odnosu na IZ izvršili krajnje neprincipijelan udar, što se, kaže, ne bi desilo u slučaju neke druge crkve i verske zajednice. To ga je, veli, posebno zabolelo.

Na pitanje da li podele među Bošnjacima i da li su značajne, Zukorlić je tada rekao da se ne slaže s tom tezom. „Koliko god nekome paradoksalna bila ova moja paralela – od 1990. godine Bošnjaci u Sandžaku nisu bili homogeniji nego što su danas.

To je realnost. Prošetajte pešterskim selima, ili dijelovima naših mahala, ljudi će reći da je ovo pokušaj “ubijanja” posljednjeg rova opstanka Bošnjaka na ovom prostoru. Jer, Islamska zajednica je posljednji stožer okupljanja. Sve dosad bilo je razdvajanja, da li politički, organizaciono, ili po nekoj drugoj osnovi. Sve smo imali u duplikatu – stranke, humanitarne organizacije (Merhamete, Preporode…), sve je uništeno“.

Čarobni ćilim

Kažem mu da reis Zilkić deo problema vidi i u njemu. „Nemojte ga, molim vas, preda mnom zvati “reis”, Čovjek ima svoje ime i prezime. Tako je, ja sam glavni problem i u početku nisam shvatao koliko sam problem. Bio sam u Maroku i ta neformalna grupa dala mi je najprije rok od šest sati da podnesem ostavku.

To im se učinilo predugačko (bojali su se da ne doletim na nekom čarobnom ćilimu iz Maroka) i onda su mi dali tri sata… Tražio sam da mi kažu šta mi se zamjera i osim par fraza, da nedemokratski upravljam Islamskom zajednicom (sa elementima diktature), neki su pominjali problem moje političnosti. Sve je izmišljeno, jedino je istina – “problem” će biti riješen ako odem“

Vi ste i dalje za to da administrativni centar Islamske zajednice u Srbiji bude u Novom Pazaru, a duhovno u Sarajevu? „Radi se o pokušaju da se profitira iz jednog jeftinog, poltronskog, navodnog prosrpskog patriotizma. To je osnovna svrha manipulacije. Pitanje duhovnog centra nije pitanje odluka, to je pitanje tradicionalno-istorijskih činjenica. Ne može neko sada da sjedne i kaže da će Beograd biti duhovni centar muslimana. Riječ je o Islamskoj zajednici kao organizaciji, o muslimanima kao individuama sa svojom duhovnošću.

To je isto kao da neko odluči da Teheran bude duhovni centar protestanata. Može, ali to je neodrživo, i smiješno. Beograd može da bude centar muslimanima onoliko koliko ih tamo ima i koliko tamo postoji duhovne infrastrukture za to. Mi smo tradicionalna Islamska zajednica, znači da svoju organizaciju baziramo na nekim kanonskim i tradicionalnim načelima. Zna se koji su na Balkanu veliki islamski centri, to se ne može preko noći promijeniti. Sarajevo je duhovni centar muslimana, Bošnjaka uglavnom, i svih drugih koji to tako doživljavaju na povećem komadu Balkana, a ne samo u Srbiji. Ako je katolicima duhovni centar Vatikan, da li to neko njima osporava? Apsolutno ne“.

Pravoslavcima u Bosni je duhovni centar u Beogradu

Kako gledate na poređenje sa Pravoslavnom crkvom u BiH i vezama sa SPC?

“Ako je pravoslavcima u Bosni duhovni centar u Beogradu i to niko ne osporava, u čemu je problem. Neki kažu: oni su crkva, mi nismo crkva, ali Zakon kaže da smo ravnopravni, i kao crkva i kao vjerska zajednica. Ovdje su, ipak, u pitanju dvije koncepcije. Ne samo organizaciono, već i dvije moralne koncepcije. Ova grupa ljudi (uz Zilkića – prim. D.B.) hoće poltronsku Zajednicu, a mi hoćemo partnersku.

E, sada, pošto oni hoće poltronsku onda oni tipuju na emocije srpskog pravoslavnog življa koji treba nahuškati na muftiju Zukorlića koji „hoće da nas odvede za Sarajevo“. To je jeftin trik, jeftin pokušaj koji će teško neko u Srbiji da proguta. Prvo zbog ovog principa prekograničnog organizovanja SPC, koji je sasvim normalan, a drugo što je taj Zukorlić sa svojim timom, i svojom Zajednicom, pokazao kako funkcioniše posljednjih 14 godina“.

Zukorlić je rođen 15. februara 1970. godine u mjestu Orlje, dvadeset kilometara od Novog Pazara prema Tutinu. Srednju školu završio je u Sarajevu, Filozofiju šerijatskog prava u Alžiru, postdiplomske studije u Libanonu. Oženjen je i ima osmoro dece. Kaže da ga treba gledati kroz ono što je uradio. Univerzitet, Fakultet za islamske studije, Mešihat, sve to što nije postojalo 1993. kada je postao muftija.

“Tada je Islamska zajednica bila sinonim za pogrebno društvo, hatme i jasini, neka sitna profiterstva između imama i borba za opstanak i truhla ćeramida na zgradama. Kada sam postao muftija prije 14 godina bila su samo četiri teologa, u čitavom Sandžaku. A danas imamo najbolje popunjenu i vjeronauku i vjerske objekte”. Na Univerzitetu postoji 28 smjerova, za filologiju sa njemačkim, engleskim, arapskim, turskim jezikom, pedagogiju, psihologiju, diplomatiju, žurnalistiku, glumu, dizajn, ekonomiju sa svojim smjerovima, pravo sa kriminalistikom…

Piše : Dragan Banjac (Aljazeera)