Bolna ispovijest gastarbajtera iz Srbije: “Ostaće vila kao uspomena na jednog tatu i mamu a u vili novi vlasnik, onaj koji nije iz Srbije mrdnuo”
Odlazak u inostranstvo, trbuhom za kruhom, najteža je odluka koju čovek može da donese. Jer, sem što napuštaju zemlju, oni ostavljaju porodice, prijatelje i rodbinu, ne znajući da li će se ikada vratiti.
Upravo zato objava jednog Srbina o načinu života “preko granice” i u Srbiji kada se dođe na odmor, rasplakala je sve one koji su pročitali njegove reči.
Na Tviteru se pojavila priča o životu i radu gastarbajtera, a za koju se ne zna ko je tačno autor, ali je zbog sadržaja postala viralna. Naime, u dužem nizu autor je naveo kako se sve što se mukom stekne u zemljama EU, nažalost, nakon smrti roditelja proda, pošto otomci retko odlučuju da se vrate i nastave svoj život u Srbiji.
Gorak hleb gastarbajsterski
“Kreneš iz Srbije u potrazi za boljim životom i skrasiš se negde na zapadu. Pre polaska istreseš svu ljutinu na Srbiju zbog svog odlaska tek toliko da bi ti bilo lakše da odeš. Tamo na zapadu skrasiš se u nekom stanu od 40-50m2, pronađeš posao 50 km daleko, ustaješ u 05.00 vraćaš se nazad u 17.00.
Plata fina ali se ne može puno trošiti jer tu si da zaradiš i da uštediš. Nema kafana, društva, pečenja i dolazaka kući posle 23.00. U krevet se ide najkasnije u 21.00. godine lete a ti to ne primetiš jer ti stanje na bankovnom računu kaže da si na pravom putu.
Vidiš kako drugi grade u onoj Srbiji na koju si bio ljut pa i ti za njima. Na zapadu radiš u Srbiji gradiš a kad gradiš onda je para uvek malo pa se mora s vremena na vreme i vikendom raditi. Plate pošteno, govora nema. Jedva čekaš 25 dana godišnjeg da odeš do domovine da završiš još nešto oko kuće i dogovoriš s majstorima nove poslove. Godišnji prođe, moraš nazad u 50m2 ali nije problem, naviklo se. Godine lete, kuća u Srbiji sve veća i lepša a tebe sve manje u istoj. Ove godine nećeš nigde ići trošak je veliki a konto se taman ispraznio.
Deca više u Srbiju i ne idu jer slabo koga tamo poznaju a i šta će u Srbiji kad su baba i deda umrli. I dalje vredno radiš jer treba šta imati kad se u penziju ode a i ta penzija vrlo brzo stigne, brže nego sto si ikad mislio. Eto te kao penzionera nazad u Srbiju u svoju vilu da konačno počneš živeti tim boljim i lepšim životom ali te malo strah jer osetiš da nešto oko srca preskače. Ostalo je još nekoliko zdravstveno neizvesnih godina a na tebi starom teret održavanja 400m2 prelepe vile.
Misliš onako da se utešiš :”Kad nisam ja uživao, uživa će barem deca”.
A deca, već odrasli poslovni ljudi bez neke jake povezanosti sa Srbijom nemaju kud nego vilu staviti u oglase kada posahranjuju roditelje… Tu se i završava priča o potrazi za boljim i lepšim životom.
Tamo negde na hladnom zapadu, negde u nekim Frankfurtima, Kopenhagenima, Briselima, Berlinima, Lucernima, Ofenbahima……
Ostaće vila kao uspomena na jednog tatu i mamu a u vili novi vlasnik, onaj koji nije iz Srbije mrdnuo… “, stoji unutar viralne objave, za koju je tviteraš koji ju je i objavio, naveo da ne zna ko je autor, te da je objavu samo podelio kod sebe.
(Blic)
Драги моји Срби и остали грађани Србије,
Ево ме при крају радног века целог проведеног у Србији. Радио сам некад по 15-20 сати, понекад можда дуже а некад и краће, а било је дана и када нисам ништа радио. Мада када сам имао са ким толико времена сам знао да проведем и у кафани. Или у природи са породицом или пријатељима. Стизао сам и у село код бабе и деде док су били живи, код стричева, ујака, тетки, комшија, кумова, на жалост и на радост, било на заједнички рад, било само на кафу и ракију. Стекао сам колико просечан гастарбајтер, а могло је и више да ми је требало. Хвала Богу те не одох у иностранство. Материјално би било све исто али не бих имао ништа друго од живота који имадох. И све ово без политике или криминала, не дао Бог, само рад, промишљање и учење. Да напоменем да су ми родитељи били просечна радничка класа, тако да нисам ни наследио неко богатство. Хвала Богу, и моја деца су сва остала у Србији, без помишљања да се селе у иностранство. Надам се да ће тако и унучад.
Kad bi u Srbiji radili bilo sta po 10-15 sati odgovorno i vredno kao gore, imali bi vise, a kod kuce. Pocetak je tezak i u Srbiji, ali neuporedivo laksi nego preko, a odricanja…
Ttebalo je u Nemackoj da kupis lep stan, da tamo zivis punim plucima jer tebi vila u Srbiji nije bila potrebna, eventualno mala kuca oko Napulja za penzionerske dane. A to sto si stedeo da bi u bunar bacao, to je zato sto nisi mnogo bistar. Al jbg
A ovde a platom od 45000 din na ne kuvamo kod kuce samo ručamo i večera i u restoranu. Deca idu u u prestižne škole. Putujemo i uživamo . Ma ostavite se takvih tekstova zar ne vidite da se ponosno medjusobno a to nije od masnih kolača već od nemaštine i neizlazne situacije.
Ovde mnogo bolje, ko tera belo
Nikolois