Šćepović: Pazar sam izabrao zbog Adema Ljajića – Da sam se pitao, ostao bih u Partizanu
Sletanje Sume helikopterom na Gradski stadion, potom filmski povratak Adema Ljajića kući i spektakularan doček, i za kraj, kao poseban začin, stigao je potpis Marka Ščepovića. Postalo je jasno – u Pazar se neće svraćati samo na mantije i ćevape, već i na dobar i atraktivan fudbal koji se nudi kao na tacni.
Jasno kao dan je bilo da se evropske ambicije kuju u zapadnom delu Srbije, a na delu smo mogli da vidimo koliko zapravo ceo grad živi za fudbalski klub.
Za početak, neverovatna gužva tokom podneva u gradu, u prvi mah se činilo da su beogradske u “špicu” mala maca za ovo u Novom Pazaru. Slobodno mesto za parking se činilo kao sedmica na lotou, a kroz svu tu gungulu smo zapravo mogli da vidimo kako funkcionišu ljudi u tom gradu i šta im je najveći prioritet. Na prvu smo naleteli na zgrade i zidove oblepljene plakatima Adema Ljajića, kao i najavu futsal utakmica u čuvenoj hali Pendik, gde sada u opremi domaćeg kluba nastupaju majstori poput Marka Perića i Cipija Kocića…
Posle brze adaptacije na novonastalu situaciju u gradu, uspeli smo da u gužvi pronađemo Marka Šćepovića, spremnog za priču, u društvu saigrača Filipa Kneževića i Saše Jovanovića.
Iskusni centarfor je u razgovoru za Meridian sport podelio utiske iz nove sredine, ambicije koje gaje u klubu, a priča nas je sasvim prirodno nanela na Partizan, utakmici na Maksimiru, odnosu sa trenerima poput Aleksandra Stanojevića, Marka Nikolića i, nažalost, pokojnog Siniše Mihajlovića, a odradio je i retrospektivu karijere obogaćene sa devet trofeja u raznim klubovima.
“Fizički se sve bolje osećam. Prvi utisci su izvanredni, poznajem mnoge momke, sa dosta njih sam igrao. Adaptacija mi je išla mnogo brže zbog toga. Grad je lep, živ, ljudi žive za fudbal i za sada je u sve najboljem redu”, počeo je razgovor Šćepović.
Mnogi se i dalje nisu oporavili od šoka da je Adem Ljajić potpisao za Novi Pazar, a već ubrzo je stigao još jedan – Marko Šćepović mu se pridružuje kraj Jošanice.
“Kontakt je postojao mesec dana pre mog dolaska. Međutim, imao sam tad opcije za inostranstvo koje sam čekao, ali nisam se dogovorio sa klubovima. Postojale su opcije za Grčku i Izrael posle toga, ali se opet pojavio Novi Pazar, Ljajić je u međuvremenu došao, pozvao me je i sve je brže i lakše išlo kada je on potpisao. Bila mi je želja da opet zajedno igramo, prošli smo sve mlađe kategorije Partizana i reprezentacije. Ponovo smo ovde i već počinjemo da se razumemo na terenu kao pre.”
Niko u klubu ne krije da je želja da se završi u prvih pet ekipa u Srbiji.
“Ambicije su da završimo u prvih pet ekipa. Treba da odigramo što bolje do zimske pauze, da sakupimo što više bodova, budemo među prvih sedam, osam i mislim da posle priprema kada se svi spremimo da će ekipa biti jako dobra i nezgodna za svakog protivnika. Negde po kvalitetu smo odmah tu, uz Partizan, Zvezdu, TSC i Čukarički.”
Tokom deset godina boravka u inostranstvu, domaća Superliga se promenila, ali poučen iskustvom liga u kojima je igrao, predlaže da se smanji broj klubova, zarad dobrobiti srpskog fudbala.
“Nisam stigao da pogledam sve ekipe. Partizan sam pratio svaki put kada sam mogao za svih 10 godina koliko sam bio u inostranstvu. TSC je zdrava sredina, vidi se da rade dobar posao, takvih klubova treba što više u Srbiji. Čukarički je stabilan u poslednjih par godina. Mislim da treba tome da se priključe još tri, četiri ekipe kako bi liga bila dodatno bolja. Iz nekog mog ugla, za vreme koje sam proveo u inostranstvu, mislim da bi liga mnogo bolja da se smanji na 10-12 klubova. U svakoj ekipi imaš tri, četiri igrača koji su kvalitetni, to se odnosi na ekipe od desetog mesta na tabeli pa nadole. Oni bi automatski pojačali neke ekipe iz sredine tabele i kvalitet bi sam po sebi došao.”
Malo neočekivano se desio povratak 32-godišnjeg napadača u domaći fudbal.
“Ne razmišljam nešto preterano šta će biti za šest meseci, godinu dana. Voleo bih da odigram što bolje ovde, da pomognem klubu, ljudima koji su me doveli, ispunim očekivanja… I jesam i nisam se nadao povratku u Srbiju, deset godina sam bio “preko”, uželeo sam da se vratim, da budem bliže mojima, žena mi je trudna, tako da se sve poklopilo da se sada vratim.”
Šćepović je tokom tri godine u prvom timu Partizana osvojio isti broj titula, jednom Kup, postao je A reprezentativac, postigao gol u derbiju, stigao i do kapitenske trake voljenog kluba… Ipak, nekako se uvek gledalo sa dosta skeptičnosti ka njemu.
“To je negde i očekivano bilo kada mi je otac to što je bio. Nije lako. Mene je otac u seniorskom fudbalu dva puta pogledao u Partizanu, jednom na Kipru i možda dok sam bio u Videotonu. Nikada se nije mešao, niti kada sam bio u mlađim kategorijama. Samo bi me pitao kako sam igrao, uvek sam mu iskreno odgovarao. Partizan mi je najlepši period u karijeri, dete sam kluba. Otac je proveo 10 godina u prvom timu, 20 godina kao trener u mlađim kategorijama… Tri titule za tri godine, Kup, igranje u Ligi šampiona i Ligi Evrope, gol u derbiju, bio sam i kapiten. Sigurno da je najlepši period u karijeri.”
Prvi trener koji je pružio šansu Šćepoviću u prvom timu Partizana bio je Aleksandar Stanojević u sezoni 2010/2011.
“Mene je Sale trenirao u U19 reprezentaciji. Potom je preuzeo Partizan i na prvom razgovoru mi je stavio do znanja da od leta ulazim u prvi tim. Ne treba trošiti reči o njemu. Kroz karijeru me je vodilo par dobrih trenera, on je jedan od naših najboljih u poslednjih 10-15 godina. Studiozan je, bavi se svakim detaljem, zna da se postavi prema svakom igraču. Više nismo na relaciji trener-igrač, prošlo je dugo vremena od toga, uvek se prijateljski ispričamo kada se vidimo. Gradi svoj evropski put i nadam se da će napraviti karijeru kakvu zaslužuje.”
Otkako je Šćepović otišao iz Humske, Partizan je osvojio dve šampionske titule i četiri Kupa Srbije. Spotiče se da i omladinska škola nije na nivou kada je Marko izlazio iz nje, a odavno svi znaju da je preko potreban remont u svim strukturama kluba.
“Ne mora da se bude previše pametan da se vidi da situacija u klubu nije dobra. To vidi svako ko hoće. Ne radi se dobro. Po meni se ne dovode kvalitetni igrači, niti se pruža šansa mladim igračima kao što je nekad bilo. Uvek imaš par dobrih stranaca u ekipi, ali gomilanje njih ne vodi nikuda. Ta politika mora da se promeni. Ne samo zbog Partizana, već zbog srpskog fudbala. Imamo situaciju da za deset godina možda doživimo sudbinu Azerbejdžana, ako ne proizvodimo igrače. Ljudi moraju da se dozovu pameti, da počnu više da koriste našu decu, i počne bolje da se radi. Da se vrati na period kada sam ja bio u Partizanu, kada smo igrali Ligu šampiona, tada je bilo 12, 13 igrača iz omladinske škole, bio je Kleo koji je bio dobar stranac. Ne kažem da Partizan sada nema dobre strance, ali za sada se pokazao Saldanja, tu je i Natho koji je u poznim godinama… Partizan treba da se vrati u omladinskoj školi, ima zaista kvalitetne dece, otac mi je donedavno radio u njoj. Samo zdrava priča u školi i mislim da će biti bolje srpskom fudbalu.”
Povezivao se u prethodnim prelaznim rokovima sa klubom koji ga je lansirao na scenu, ali povratak se nikada nije dogodio.
“Postojala je priča posle dve godine od odlaska iz Partizana, pa onda godinu dana posle toga i poslednji put pre tri, četiri godine. Tri puta sam imao ponudu, ali neko moje razmišljanje je bilo da moj dolazak sa 31, 32 godine i da zauzimam mesto mladom igraču ne bi bilo smisla. Svoje što sam igrao, igrao sam, kada je trebalo. Ili se vraćaš kada si na vrhuncu karijere ili se ne vraćaš.”
U transferu vrednom 2.500.000 evra, prešao je iz Partizana u Olimpijakos. Kao konkurencija su ga sačekali Mitroglu i Saviola, ali nije baš bila uspešna epizoda, kada se podvuče crta. Krivice ima malo u njemu, ali i u tadašnjem treneru Mičelu.
“Dobro su me prihvatili navijači, pre toga je Fejsa prešao direktno iz Partizana u Olimpijakos. Tada je bio tu Katai, Petar Grbić, posle šest meseci je potpisao i Marko Janković. Zatekao sam paklenu konkurenciju, Mitroglu je za šest meseci dao 25 pogodaka, posle čega je otišao u Fulam. Bio je Saviola, iako na zalasku karijere, bio je ime. Uspeo sam da se izborim za minute i mislim da Mičel (tadašnji trener Olimpijakosa, prim. aut.) nije ispao korektan prema meni. Kada sam sačekao svoje minute, igrali smo protiv OFI-ja na Kritu, ušao sam u 20. minutu i postigao het-trik. Sledeća utakmica je bila Panatinaikos, gde sam očekivao da ću da počnem ili da dobijem 30 minuta sigurno, međutim, stavio me je na tribine. Ne znam da li je neke igrice igrao sa mnom. Pogrešio sam kako sam reagovao posle toga. Direktno sam otišao kod njega u kancelariju, tu smo se posvađali na krv i nož. Ne žalim, jer sam bio ispravan maksimalno. Verovatno me je neke veće inostrane karijere koštalo to što nisam umeo da prećutim nekada kada sam trebao. Posle sam otišao na pozajmicu u Majorku, a Mičel je u intervjuu za španske medije pričao kako sam neverovatan igrač, kako koristim levu i desnu nogu… Ishvalio me, a ovamo bila druga priča.”
Period u Videotonu, statistički gledano, mu je najbolji u karijeri, pošto je postigao 47 golova. Uspeo je da sa Markom Nikolićem i Dankom Lazovićem donese dugo čekanu titulu u Fehervar.
“U Videoton me je doveo Norvežanin Berg, koji me je odveo posle u Omoniju. Verovatno najbolji strani trener sa kojim sam radio. Imali smo izvanredan odnos. Miran čovek, staložen, zna kada treba šta da kaže, dobar prema igračima… Njemu je Aleks Ferguson kroz karijeru bio trener, bio je prvak Evrope sa Mančester junajtedom, pa je od njega sigurno dosta naučio. Lep period, izgubili smo nažalost titulu u poslednjem kolu, posle čega je Berg otišao i došao Marko Nikolić. Kod njega smo igrali sjajno i osvojili smo titulu. Naredne sezone da smo imali mogli smo da igramo grupnu fazu Lige šampiona, ali nas je izbacio AEK. Te sezone smo osvojili Kup i završili drugi u prvenstvu. Posle nas nisu ništa osvojili.”
Ono po čemu se izdvajaju Mađaru su sjajni stadioni i uslovi za igru, u čemu Srbija i te kako zaostaje.
“Mađari rade odličan posao. Ima 12 ekipa u ligi, igra se trokružno, svaki klub ima odličan stadion, čak i u drugoj ligi. Dovode strance koliko treba da dovode. Ima dosta klubova koji dosta forsiraju svoje igrače, kao i timove van Mađarske, kao što su Sepsi, TSC, Osijek i Dunajska Streda i svi rade dobar posao što se vidi po njihovoj reprezentaciji”.
Osvrnuo se na saradnju sa Markom Nikolićem, koji trenutno radi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poznat je kao izuzetan stručnjak i pravo je čudo kako se još nije oprobao u ligama “petica”.
“Super odnos smo imali za te dve godine, što se tiče analiza utakmica jako su slični on i Sale Stanojević. Ima odličnu saradnju sa fudbalerima, pogotovo sa starijima. Umeo je i znao da se postavi prema mladim igračima, ima dobar osećaj. Prilagođava se stvarima i balansira kako treba, gde god da je radio osvajao je titule. Zaslužuje da radi u mnogo jačim ligama. Ti ako nisi bio veliki fudbaler u toj zemlji, jako je teško da se uđe na to tržište kao trener. Svi naši koji su negde bili su velika imena, Jokanović, Đukić, Paunović. Kada Nikolić bude došao do tog nivoa ubeđen sam da će tu dugo ostati”.
Titulom nacionalnog šampiona okitio se i sa Omonijom, u koju ga je odveo Hening Berg, sa kojim je sarađivao u Videotonu. Pored toga, osvojio je domaći Kup i dva Superkupa.
“Za Omoniju navija bukvalno 70 posto Kipra, gde god da odeš svi te pitaju nešto, čašćavaju, vole fudbal i liga je dosta dobra. U nekim momentima mi je delovala jača od grčkog prvenstva”.
Tokom svoje bogate karijere imao je priliku i da igra na Tajlandu, tačnije u Buriramu.
“Bio sam u Rizeu i nisam imao neku ulogu. Hteo sam da idem i dogovorio sa klubom da raskinem ugovor u februaru, do juna da mi uplaćuju plate, a ostale dve godine ugovora ću da im oprostim. U međuvremenu sam ja i potpisao predugovor sa Buriramom. Lepo je bilo tamo, Bangkok mi je jedan od omiljenih gradova. Moja nesreća je što sam bio 5-6 nedelja u karantinu. Izašao sam, a bukvalno sam se raspadao. Mesec i nešto dana ležim i ne radim ništa, a kada sam ulazio u formu, smenili su Božidara Bandovića i došao je novi trener Brazilac koji je nas strance precrtao i doveo svoje zemljake. Odigrao sam kod njega nekih šest, secam utakmica i dao isto toliko golova, ali on je već odlučio ranije da nas zameni i to je bilo to”.
U dresu Majorke, imao je priliku da u napadu igra sa Markom Asensijom, sadašnjim članom Pari Sen Žermena, a doskorašnjim Real Madrida.
“Sjajnu ekipu smo imali, nije možda na meni da pričam, ali da nije Valerij Karpin bio trener, mi bi se prošetali u Primeru. Odličnu hemiju smo imali, Asensio i ja u špicu, on posle pola godine potpiše za Real. Nikola Gulan i Filip Marković su bili u timu, stvarno smo bili dobri. Ali, eto, ne mora uvek da znači ako si bio dobar igrač da ćeš biti i dobar trener”.
Za reprezentaciju Srbije je odigrao ukupno pet utakmica i nije uspeo da se upiše u strelce. Ostaće upamćeno da je počeo utakmicu na “Maksimiru” u porazu od Hrvata 2013 godine, ali je posle devet minuta zbog povrede morao da napusti igru.
“Imao sam povredu lože dve, tri nedelje pre utakmice na “Maksimiru”, oporavio sam se i dao gol za Partizan. Stigao mi je uredno poziv za reprezentaciju. U tom trenutku od špiceva smo bili pozvani Filip Đorđević i ja. Siniša Mihajlović mi je pružio šansu protiv Hrvatske, bio je duel sa Srnom, gde sam proklizao i on me je nagazio metalnim kramponima na kuk i bukvalno me probušio. Ljudi su posle pričali kako nisam zalečio ložu, a ja nisam uopšte zbog toga izašao. Bio je lep osećaj, samo mi je krivo što se to desilo. Igrom slučaja sam pre nekoliko godina sreo Srnu na Maldivima i podsetili smo se toga. Sa Sinišom sam imao fenomenalan odnos. Ispravan je bio 300 odsto, šta kaže tako i bude. Trenerska i ljudska veličina kakva se retko sreće”, podsetio se Šćepović i dodao:
“Igrao sam posle toga protiv Belgije, imao sam zicer, ali mi je odbranio Kurtoa. Žalim zbog toga, jer je to san koji nisam jedino ostvario.”
Dobro se svi sećaju situacije posle ispadanja protiv Ludogoreca i skidanja kapitenske trake, što je samo ubrzalo odlazak Šćepovića iz Partizana. Ipak, sa ove tačke gledišta, mudrije bi povukao naredni potez.
“Verovatno ostaje žal, jer bih sigurno ostao još godinu dana u Partizanu. I tada sam smatrao da mi je prerano da idem. Ipak, to me je poguralo da odem. Sada kad vratim film nikada ne bih izabrao Olimpijakos. Imao sam dve tri opcije u tom trenutku, na primer Hanover, koji je tih godina bio pri vrhu nemačkog fudbala i ta liga leži našim igračima. Postojala je i opcija za Kjevo, ali išao sam onom logikom da idem korak po korak i to je možda jedina greška u karijeri.
S obzirom da ima 32 godine, jasno je da se fudbalska karijera bliži kraju, pa već polako razmišlja o budućnosti.
Poslednje dve godine sam jako zainteresovan za trenerski posao, učio sam od mnogih velikih imena. Mihajlović, Nikolić, Stanojević… Videćemo”, podvukao je Šćepović u razgovoru za naš portal.
Izvor:Meridiansport.rs
