Aćif Klimenta Belo, velikan fudbalskog Novog Pazara
Bio je gospodin u kopačkama, kada ih je skinuo ostao je to što je bio – gospodin. Gospodin je i danas kao penzioner. Pripada onom redu ljudi koji se prepoznaju po nadimku pre nego po imenu i prezimenu, Aćif Klimenta Belo (75).
{module Oglas 2019 – U članku 1}
Reč legenda od preterane, često i nepotrebne upotrebe, prilično se izlizala, pa je na pomen njegovog imena najbolje kazati – Belo je živa istorija novopazarskog fudbala. Kao rođeni Tutinac u prvi tim Jedinstva ušao je sa 15 godina, 1959. godine. Upisom u Učiteljsku školu u Novom Pazaru karijeru nastavlja u klubu TK Raška, da bi 1962. godine stigao u Novi Pazar, u kojem ostaje do 2010. godine. Kao igrač plavi dres je nosio 14 godina, deset je radio kao trener, a 24 godine provodi na mestu generalnog sekretara. Za skoro pola veka u jednom klubu stalo je mnogo lepih, manje lepih, pa i ružnih stvari.
Te 1962. godine kao golobradi dečak bili ste najmlađi u prvom timu Novog Pazara?
– I to kakvom. Sve majstor do majstora, Zvonko Mitić, Abdulah Abdulahi, Cufo Iković, Mileta Petrović, da ne ređam više, na čelu sa neponovljivim trenerom Nazimom Čarovcem Šapcom. Mnogo je vremena prošlo, ne sećam se debija, znam samo da u toj generaciji od Mitića boljeg igrača nije bilo.
Po tadašnjim podelama pozicija svi vas pamte kao centarhalfa ili poslednjeg igrača odbrane?
– Počeo sam kao desni bek, nasledio sam Veselina Simića, dugogodišnjem dopisnika Sporta iz Novog Pazara. Tek krajem 60 – ih s prestankom karijere Cufa Iković prelazim na mesto poslednjeg igrača odbrane.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
Bilo je to vreme velikih utakmica i čuvenih kvalifikacija?
– Godine ne pamtim dobro, mislim da smo 1964. u baražu za Srpsku ligu pobedili Mačvu 3:0, u revanšu u Šapcu izgubili smo 4:0. Svega je bilo na toj utakmici koju je sudio čuveni prvoligaški sudija Bajić. Davno je bilo, pa da ne diram u rane. Sledeće ili već koje godine opet smo stigli do poslednje stepenice kvalifikacija. FAP je pao u Pazaru (3:2), pobedili smo i u gostima (2:1). Tada u gradu nije bilo mnogo vozila, ali ne preterujem kad kažem da su svi automobili i kamioni tog dana otišli na revanš u Priboj.
Bili ste i jedan od kapitena tima s najdužim stažom u istoriji kluba?
– Ne mogu sa preciznošću reći, negde od 1968 – 1976.
Prve utakmice za Novi Pazar se ne sećate, a poslednje?
– Izgubili smo 2:0 u Jagodini. Te 1976. godine bio sam trener i igrač, ekipu sam preuzeo od LJubiše Sekulića u toku prvenstva. Do dolaska LJubomira Spasića ostajem prvi trener, potom radim kao pomoćnik stručnjacima koji pišu najlepšu istoriju kluba, Pozderu, Kaličaninu, Radonjiću, Ostojiću, Raševiću i Čolakoviću…
U jednom trenutku na kratko ponovo ste se vratili na mesto prvog trenera. Bilo je to 1984. godine?
– Sa Novim Pazarom sam postao amaterski šampion Jugoslavije. Radonjić je otišao, a Čolaković još nije stigao za trenera, pa sam ekipu na turniru republičkih i pokrajinskih prvaka u Prizrenu vodio do prvog mesta u konkurenciji Lirije, Bregalnice i OFK Titograda. U finalu smo pobedili Crvenku, najbolji tim one druge polovine drugoligaške Jugoslavije, bilo je 1:0 (strelac Esad Karišik iz penala) na Gradskom stadionu.
{module Oglas 2019 – U članku 0}
Mnogi su mišljena da je taj tim sa Župićem, Ugljaninom, Gusincem, Glavčićem i ostalima najbolji u fudbalskoj istoriji Pazara?
– Svako vreme ima najbolje i nemoguće je praviti poređenja. To je bila sjajna generacija, ja sam ih poštovao, oni su poštovali mene. Bio sam strog, valjda su me zato i prozvali nemački oficir. Malo kasnije (1988/89) igrali smo i Jedinstvenu drugu ligu velike Jugoslavije, za mene je to i danas najveći uspeh kluba od postojanja.
Već ste pomenuli Zorana Čolakovića. Nema ko neće reći najboljeg trenera kojeg je Novi Pazar ikada imao?
– Veliki smo prijatelji, redovno se čujemo iako mu je zdravlje narušeno. Bio je veliki igrač slavne generacije niškog Radničkog, kao trener s Teteksom je ušao u Prvu ligu Jugoslavije. Takav majstor za motivaciju neće se roditi. Osim njega ne znam nikoga ko je mogao u 365 dana da izvede 365 različitih treninga. Strog, valjda nas je ta osobina i zbližila, veličinu je pokazivao na svakom koraku, pa i u odsustvu svake vrste sujete. Nikada nije sastavio tim, a da me ne pita za mišljenje. I danas mi odzvanjaju njegove reč: ,,Bekane, tako me je zvao, šta ti misliš“?
Za 24 godine na funkciji generalnog sekretara promenili ste mnogo Upravnih odbora?
– U vreme Amira Beširovića, fudbalskog čoveka na mestu predsednika kluba, nije mogao svako da uđe u tu ekipu. Bio je to trust mozgova, sve generalni i finansijski direktori najjačih preduzeća u Pazaru. Zadržao sam se na istom mestu i kad je stigao višepartijski sistem, održao me je kvalitet rada i poštenja, kod obe političke opcije. Vremenom je ljudski i radni kvalitet postajao sve manje bitan, počelo je da se kadrira na osnovu pripadnosti političkoj grupaciji.
Član ste Skupštine FK Novi Pazar, ali niste redovni kad su dolasci u pitanju?
– Verifikovani sam delegat. Dobio sam jedanput poziv za Skupštinu i odazvao se. Otišao sam razočaran, mnogo je tu bilo prazne priče, Za ostale da su održane i ne znam. Novi Pazar se prepoznavao po fudbalu u bivšoj velikoj zemlji, a onih ljudi koji su stvarali i stvorili takav imidž nigde više nema. Novi Pazar nema nikakav odnos prema svojim veteranima. To je velika greška. Mnogi odavno zbog toga i ne dolaze na utakmice.
Niste dočekali da kao generalni sekretar budete sa klubom u Super ligi?
– Na polusezoni uoči ulaska u Super ligu poslali su me u penziju. Nije moralo tako da bude. Žao mi je, mnogo mi je žao.
Kada ste poslednji put prisustvovali utakmici Novog Pazara?
– Rekoh da ne pamtim godine, možda pre tri ili četiri, Rad nam je bio protivnik. Došao sam u ložu i seo. Tada mi prilazi čovek, čije ime neću reći, i kaže: ,,Ti ovde ne možeš da sediš“. Pokupim se i odem na tribine, ne verujući da mi se tako nešto dogodilo. Za 50 godina odanog rada u pazarskom fudbalu zaslužio sam stolicu u loži na kojoj će pisati – Belo, ali…
Klub vam se na neki način ipak odužio?
– Setili su me se za 90 godina postojanja Novog Pazara. Možda su shvatili da su bili nekorektni, da su se ogrešili, šta god da je, hvala im… ispravili su nepravdu dodeljivanjem zlatne plakete za doprinos razvoju fudbalske igre.
Na utakmice ne idete, da li to znači i da ne pratite putem medija događanja vezana za Novi Pazar?
– Sve pratim. Razumem da je trend u svetu da se bez igrača sa strane ne može, ali ne mogu da shvatim da nama treba 17 igrača sa strane i tek po koji iz Pazara. Postoji pet, šest škola fudbala, a više igrača su nekada izbacivale ulice i sokaci. Uslovi su fenomenalni, a nešto fali, kvalitet treninga, stručni kadar, ne znam…
„Ratna siročad“ stigla kući
– U Smederevu smo jedne godine igrali utakmicu u kojoj je samo pobednik ostajao u Srpskoj ligi. Pobedili smo golovima Milete Petrovića 2:1 i ostali u ligi, međutim na povratku kod LJiga dogodi se kvar na autobusu. Retke su u to vreme bile linije koje voze do Novog Pazara, na sred puta svako je stopirao s ciljem da se opet svi okupimo na autobuskoj stanici u Kraljevu. Ja i pokojni LJutvo Đerlek se domognemo nekog TAM-ovog kamiona. Bili smo u nekim majičicama, vetar je toliko duvao da smo u Kraljevo stigli skoro preparirani. Snašli su se i ostali, posle dugog čekanja dođe na peron autobus Ivangrad prevoza. Nazim Čarovac – Šapac, veliki trener i još veći čovek, priđe šoferu i objasni mu šta nam se dogodilo, pa još i doda šlag na priču, i to toliko uverljivo, da ne možeš da mu ne veruješ: ,,Svi fudbaleri su ratna siročad, bez igde ikoga i bez prebijene pare, uzmi nas za boga miloga! Fin čovek beše taj šofer, još uvek pamtim njegov osmeh i jednu jedinu izgovorenu reč: ,,Upadajte“.
Fudbal i porodica
Fudbal je bio važan deo mog života – kaže Belo, ali ništa ne bi bilo bez razumevanja porodice. Preko čega je sve morala da pređe moja supruga Senija, vodila je brigu o meni, vaspitavala decu. U stvari, decu smo vaspitavali zajedno, svi su postali divni i uspešni ljudi. Ponosni smo na ćerku Almu, sinove Amera i Emira, snajke Ajlu i Sandru, dve unuke Mirelu i Melisu i dva unuka Omara i Daria – dok izgovara imena najmilijih svetlucaju Belove oči.
Abdulah – Duce Gegić za Bela
Belo je bio rado viđen u fudbalskim organima Srbije, dobitnik je i brojnih priznanja u Novom Pazaru: „Ponosan sam na plaketu za životno delo Abdulah – Duce Gegić, koju mi je dodelio Sportski savez grada. Jedno vreme vršio sam funkciju potpredsednika Udruženja klubova Druge lige – Istok, bio sam član Skupštine FSS, cenjen i rado viđen u fudbalskim krugovima Srbije i Beograda. Jedno od dražih priznanja dobio sam 1975. godine, proglašenjem za najboljeg fudbalera Novog Pazara“, kaže.
(Danas)
