TUGA KOD NOVOG PAZARA – Zbog bratske ljubavi prema teško bolesnoj sestri, nikada se nije oženio…
Od osam donacija, ukupno vrednih 1.600 evra, koje je početkom januara u Sandžak poslao naš čitalac i anonimni dobrotvor iz Bod Hamburga u Nemačkoj, jedna je ovih dana završila u rukama Milana i Gorice Acković, brata i sestre iz zabitog sela Odojevići na Rogozni, dugogodišnjih štićenika našeg Humanitarnog mosta. I oni su, kao i sedmoro drugih nevoljnika u ovom delu Srbije, dobili pomoć od 200 evra.
Plemenita duša dobrotvora
Donacije dobrotvora iz Bod Hamburga ranije su uručene porodicama siromašnog Željka Joksimovića iz Donjeg Sebečeva kod Novog Pazara i Svetlane Jelić sa Peštera, Milošu i Marini Jovanović iz Troštica na Goliji, baki Danici Veljović iz sela Pope kod Tutina, Hidajetu Pljakiću iz Novog Pazara, Puniši Boškoviću iz Sjenice i porodici Enele Baltić Paunović iz Ursula kod Sjenice.
Svi oni beskrajno su zahvalni ovom čoveku velikog srca i plemenite duše koji je nekima od njih i ranije slao vredne donacije. Pozdrave i zahvalnost do neba šalju mu i Milan i Gorica Acković naglašavajući da im pristigla pomoć mnogo znači, jer drugih primanja nemaju, a valja platiti struju, kupiti lekove i obezbediti namirnice.
Bog neka čuva ovog velikog dobrotvora, sigurni smo da će Svevišnji nagraditi njegova dobra dela, želimo mu dobro zdravlje, puno radosti i svaku sreću u životu – poručuje Milan Acković.
Zbog Goričine mentalne zaostalosti, ali i bratske ljubavi prema nemoćnoj sestri, Milan se nije ženio, jer nijedna devojka, dok ih je još bilo u selu, nije htela u sirotinjsku kuću sa teškim i nepredvidivim bolesnikom, nije mogao ni da se zaposli, jer Goricu ni trena ne sme da ostavi samu.
– Mogao sam da odem u Novi Pazar, da kopam kanale i zaradio bih bar za hleb, ali ne smem Goricu da ostavim, bojim se izgoreće se na šporetu, izgubiće se u šumi ili će joj se nešto još gore dogoditi. Čuvam je tako skoro tri decenije, brinem o joj, sestra mi je, bolesna i nemoćna, Bog je tako hteo, sav svoj život posvetio sam Gorici, kojoj sam sada i otac i majka – kaže Milan.
Da nije starih porodičnih prijatelja iz susednih sela koji im povremeno donesu džak brašna i litar-dva ulja, Milan i Gorica bi već “umrli od gladi”, u celom selu ostalo je, pored njih dvoje, još troje staraca, nekada po mesec dana ne sretnu čoveka.
Željni svega
– Obradujemo se kad vidimo lovca ili šumara, neki se sažale, pa nam, znajući da ja ne mogu do grada, iz Novog Pazara ili sa druge strane iz Leposavića donesu po neku paštetu, parče slanine ili kilogram šećera, poželimo se soka, čokolade ili kolača – priča Milan i naglašava da se puno obradovao kada mu je pre nekoliko godina na vrata trošne brvnare oblepljene blatom zakucao humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović, a sa njim i ekipa “Vesti”.
Čuli ljudi da smo u nevolji, pa došli da nas posete i donesu nam nešto namirnica, svaka im čast, pešice su morali do kuće, a potom su nam na leđima doneli nešto hrane i sredstva za higijenu i još stotinu evra nam ostavili. Bilo je još, doduše vrlo retkih, donacija čitalaca “Vesti”, iskoristili smo ih da Gorici, kad nađem nekoga da je pripazi, kupim najpotrebnije lekove, godinama ništa nije pila, niti je išla lekaru, a trebalo bi da bude pod stalnim nadzorom doktora što je u njenoj bolesti preko potrebno, a ovoj nedođiji nemoguće – žali se Milan i naglašava da će uz svoju sestru biti sve dok je na nogama i dok ga zdravlje služi, svim dobrotvorima koji su im do sada slali pomoć šalje velike pozdrave i još veću zahvalnost i nada se da će se humani ljudi još koji put setiti njega i njegove bolesne sestre.
Ne treba nama mnogo, samo da se prehranimo, kupimo lekove i platimo struju, valjalo bi i Goricu povesti na kontrole, zima nam je uvek mnogo teža, jedva čekamo proleće i nadamo se da će nam, kad otopli, bar malo biti lakše – dodaje Milan.
Pomozimo nemoćnim
Obično u životu nailazimo na veliku ljubav sestra prema braći, ovde je obrnuto, divim se Milanu, on i njegova sestra su primer nebrige društva prema bolesnima i siromašnima, ostavljenim u bespućima da se sami bez igde ikoga bore za goli život. Svih ovih godina borimo se da im pomognemo, koliko možemo, pošto je mnogo starih, bolesnih i siromašnih u ovom kraju, o kojima niko ne brine, nismo mnogo učinili za njih, zato pozivam sve dobre ljude iz dijaspore, sve čitaoce Vesti i podržavaoce moje humanitarne organizacije “Ljudske sudbine” da im i ubuduće pomažemo, koliko možemo – ističe humanitarac Hido Muratović.
(Vesti)
