TUGA U NOVOM PAZARU / HIDO IZGUBIO NOGE ZBOG PROMRZLINA, HODA NA RUKAMA: Radio sam sve da školujem ćerke, samo ja znam muku… Ovo je bio njegov najveći strah! Danas ima 5 unuka
Imao sam 16 leta kad sam po ciči zimi išao u školu i gazio sneg do guše. Promrzao sam i pao, našli me đaci u smetovima i spasli.
Ne znam koliko sam tako ležao. Dve godine kasnije, 1984. godine, lekari mi zbog promrzlina amputirali prvo levu nogu, devet godina kasnije i desnu, a mesec dana posle toga rodila mi se druga ćerka.
Hodao sam na rukama, brao pečurke u šumi da ih prehranim. I uspeo sam. Udale su se, a ja i moja Bajramka smo dobili pet unuka. Živimo sada u Novom Pazaru. I žena mi je ostala invalid. Borimo se.
Ovo za Kurir priča Hidajet Hido Pljakić (61) iz sela Vrapče kod Tutina, čovek koji je svojim životom dokaz da nikakve prepreke ne postoje kad se nešto istinski želi.
– Zbog bele gangrene sam mlad ostao bez obe noge. Sećam se kao juče da je bilo. Te zime sam posle hladnoće odjednom osetio toplotu kroz telo i zaspao u snegu. Posle nekog vremena na nogama su počele da mi se otvaraju rane.Morali su da mi amputiraju jednu pa drugu. Između operacija sam se oženio mojom Bajramkom. Imao sam 28, a ona 31 godinu.
Oboje smo znali šta je brak, bili smo zreli za bračne vode. Hteli smo decu. Dobili jednu, pa drugu ćerku. Dve najveće radosti. Ali, kad su se rodile, osetio sam strah – kako ću porodicu da izdržavam?! – priseća se Hido:
– Nisam imao mnogo vremena da razmišljam i da kukam. Tražio sam posao od čoveka do čoveka. S meštanima sam išao u šumu da berem pečurke. Samo ja znam kako. Vukao sam se, držao za grane, ali doneo dve pune kofe. Prodao i uzeo novac.
Hido kaže da sve što je radio u životu – radio rukama i na rukama.
– Tako sam hodao, sekao drva, cepao, strugao, brao motornom testerom. Imali smo i baštu, sadili krompir, pasulj. Brao sam kleku, šipurak. Čuvali smo i stoku, pa smo ono osnovno uvek imali. Sve sam radio samo decu da podignem na noge da završe škole. Obe su bile u tekstilnoj, a kad su sazrele, udale se. Žive daleko. Retko se viđamo, ali imamo pet unuka od jedne. Sa svojih deset prstiju sam ih prehranio i stvorio dobre ljude.
Humani ljudi su pomagali. Sagradili su im i kuću pre 20 godina u selu Oraše kod Tutina, ali nedavno su je Pljakići prodali i zbog zdravstvenih problema se preselili u grad.
Živimo sa 30.000 dinara mesečno
Bajramka Pljakić (64) kaže da ni nju život nije milovao, pa je sada doživela skoro istu sudbinu kao njen suprug.
– Operisala sam kuk, ali oštećen mi je glavni nerv i sad ne mogu da hodam. Predala sam za penziju, ali odbili me pre mesec dana. Ne znam zašto… Čovek mi je bez noge, ćerke daleko udate, mi ovde živimo s njegovih 30.000 dinara mesečno. Sve je poskupelo, a lekove moramo da kupujemo. Mučimo se, treba nam pomoć – izusti ova hrabra žena.
– Ljudi svih vera i nacija su nam izlazili u susret. Zahvalan sam svima do neba. Ja i žena smo morali da dođemo ovde. Bajramka se sada muči kao i ja. Vuče se na hodalici po kući. I dan-danas se borimo zajedno. Bez njene podrške ništa u životu ne bih mogao sam. Operisala je kuk, iskomplikovalo se i lekari kažu da od ovoga samo može da bude gore, a i mene ruke izdaju. Težak je život…
Rina, Kurir.rs
