Selo Krnja Jela na Gornjoj Pešteri: Ostao jedini da čuva stoku, dok vukovi, divlji psi i zaborav razaraju sve što je preostalo
U tišini planinskog kraja, na visoravni Gornje Pešteri, krije se priča o zaboravu, upornosti i borbi s vukovima, divljim psima i – samoćom. Hazbija Turković, jedini ozbiljan stočar u selu Krnja Jela, svakodnevno vodi bitku za opstanak – ne samo svoju i svoje stoke, već i čitavog sela koje, kako kaže, „broji jedva pet-šest duša, zajedno s njegovom familijom“.
„Nema ovdje više nikoga. Svi su otišli – Nemačka, Austrija, Belgija… Selo prazno. Ostali samo ja i sin koji se još drži stoke. Ali ni on ne zna dokle će“, započinje Hazbija dok stoji na livadi, okružen šaptom vjetra i mukom stoke.
U selu Krnja Jela nema ni šodera, ni asfalta. „Svako je selo dobilo put, samo naše nije. Svake godine nas pozivaju da glasamo, a ne daju nam ništa zauzvrat“, priča Hazbija rezignirano.
„Bilo bi bolje kad bi barem put napravili. Možda bi se neko i vratio. Sad djeca pješače do škole kilometrima, bez prevoza, po snijegu i ledu.“
Hazbijina borba nije samo s prirodom. On se suočava s ozbiljnom prijetnjom – čoporima divljih pasa i vukova.
„Prošle godine su me pašćad dva puta napala dok sam bio kod stoke. Ne smiješ da se braniš, odmah si kriv. A niko da dođe i pomogne. Vukovi i pašćad haraju. Moje jagnjadi, moji ovnovi, sve mi pojedoše pred očima. Ja čuvam jedini stoku u tunetu, kod Beste Brava i Beste Jagnadijev. I niko ne reaguje“, svjedoči Hazbija.
Kaže da bi bar malo olakšanja donijelo da se „neko iz opštine udostoji i skloni te pašćade“, ali uzalud. „Imamo dobru stoku, ali šta vrijedi kad nema sigurnosti.“
Hazbija sa sinom drži nekoliko krava i više desetina ovaca, ali i tu je sve pod znakom pitanja. Kupci često kasne s plaćanjem, prodaja ide na veresiju, a isplata ne stigne ni do zime.
„Ko voli veresiju? Niko. Tegliš se mukte. Moraš stoku hraniti, vakcinisati, voditi veterinaru… A kad dođe vrijeme da je naplatiš – ništa“, priča Hazbija, ne krijući tugu.
Sjećanja na nekadašnji život u Krnjoj Jeli vraćaju mu osmijeh. „Bilo je čobana, djevojaka, igre, pjesme. Držali su po 100 ovaca, 10-15 buljuka. Sad – pustinja. Nema s kim da progovoriš, cijeli dan sam“, kaže i gleda u horizont kao da traži nekoga iz prošlih vremena.
„Ljepše je bilo čuvati ovce kad znaš da ćeš sresti nekog, da popričaš. Sad samo gledaš kako klaju i kifću paša.“
Hazbija ima samo jednu želju – da ih neko čuje. „Ne tražimo mi čudo – samo put, malo pomoći, da se pašćad sklone, da se može živjeti od poštenog rada.“
I zaista, ako država ne može pomoći ni jednom domaćinu koji sam stoji na čelu sela, koji hrani stoku, čuva teritoriju i još udiše miris svog djetinjstva dok svi drugi odlaze – onda je jasno da se ne gubi samo selo, već i dostojanstvo jednog naroda. Pogledajte tv prilog ispod teksta.
