Novopazarac koji je preživeo dva nacistička logora
Sa samo 15 godina, u jeku nacističke okupacije Kraljevine Jugoslavije, mladi Ejub Rahić prisilno je odveden iz svoje porodične kuće u Novom Pazaru i smešten najpre u jednom, pa u drugom nemačkom logoru, iz kojih ga oslobođaju tri godine kasnije.
Portal Free media prenosi njegovu životnu priču, od prekida bezbrižnog života u trgovačkoj porodici, preko dugih dana u logorima, gde je su mu život spasili drugovi iz Beograda, povratka kući, do posla u Trikotaži.
Detinjstvo i odrastanje Ejuba Rahića
Rođen 1926. godine u Novom Pazaru, tada maloj varoši na jugu Kraljevine Jugoslavije, u staroj, bogatoj kući poštenih i vrednih trgovaca, Ejub se već spremao da nasledi svog oca Smaja u porodičnom poslu.
Smajo Rahić, koji je zbog svog herojstva u Grčko-turskom ratu 1897. godine od Sultana Abdul Hamida dobio orden časti, tih godina drži dve prodavnice pod Hamam, opskbljene osnovnim potrepštinama, koje su porodici donele bogatstvo i status.
Njihovo imovinsko stanje, olakšava Ejubu da stekne obrazovanje i pokaže se kao vrlo vredan i inteligentan učenik, čiji život naprosto staje 1942. godine ulaskom nemačke vojske u njihov porodični dom.
Nacistička okupacija Novog Pazara i Ejubov odlazak u logor
Ejubov sin, Adnan Rahić za portal Free media priča da rast i obrazovanje njegovog oca prekida rat, te da je trenutak kada mu je saopšteno da ide u Nemačku na rad uvek opisivao kao šokantan.
“U prvom mahu nije očekivao da će on biti odveden, jer je računao da će da ide neko drugi, bilo je i starijih u kući. On je bio maltene još uvek dečak. Međutim, jasno i nedvosmisleno njegovo ime je bilo na spisku i tada se prekida njegov san, vizija, planovi za život. Znam da je za njega bio ponor kad je shvatio da će biti odveden kamionom. Ispred kuće je tada stajalo vozilo i čula se graja, a on je mislio da ide na put bez povratka”, priča nam Adnan.
Da bi ga umirili, roditelji su mu govorili da ne brine i da samo ide da pomogne nemačkoj vojnoj industriji.
Nemačka vojska je tih godina širom okupiranih teritorija prikuplja kvalifikovanu radnu snagu za rad u nacističkim logorima, iz kojih se milioni nikada nisu vratili.
“Pričao mi je da je sve vreme tokom transporta do logora isključivo mislio o tome kako više neće videti svog oca, kojeg je mnogo voleo i zbog koga je možda i preživeo. Ljudi koje je u logorima upoznao bili su vrlo inteligentni, znali su da pišu i čitaju. Zapravo Nemcima je trebala kvalifikovana radna snaga, a moj otac je bio prepoznat kao takav”, kaže Adnan za naš portal.
Boravak u logoru smrti Nojengame
Prvi logor u kojem je Ejub boravio bio je Nojengame (Neuengamme), smešten u blizini danske granice. U tom logoru bio je angažovan u radionici za limove koji su se koristili za pravljenje nemačke ratne avijacije.
Put do Nojengamea bio je dug, a vožnju su dodatno otežavala strepnja za život, prisećanje na roditelje, glad, ali i smrad od kojeg su se gušili.
“U logoru sam dobio jednu limenu prljavu posudu, koja mi je spasila život, a onda mi ju je neko ukrao, što znači da je bila borba za život. Shvatam da pripadam onoj grupi ljudi koji su transportovani kao radna snaga za potrebe njihove ratne mašinerije. Takođe, shvatam ubrzo da moj život isključivo zavisi od toga koliko mogu izdržati taj pakao, naporan rad i glad. Nisu pucali na nas radnike, već su ljudi umirali sami, od iznemoglosti. Menjalli su ih drugima koji su stalno pristizali”, seća se Adnan onoga što mu je pričao otac.
Dodaje da njegov otac nikada nije saznao koliko dugo je bio zarobljen u tom logoru, ali je pričao o strašnim uslovima koji su ga tamo zatekli.
“Pričao je da u životu nije osetio takve ledene vetrove olujne snage. Spavaone su bile sa ogromnim prozorima preko celog zida, sa malo stakla na njima, tako da je stalno huktalo. ’Spavao sam’, govorio je, ’na slamnatom krevetu gde su nas bila trojica. Morali smo tako. Treći bi spavao na zamljanom delu, ako je krevet bio prizemni, pa smo se menjali’”, priseća se Adnan očevih priča.
Ejub je pričao da nijedan njegov drugar u logoru nije stradao od metka, te da su svakog jutra, pre početka rada, nacisti vršili jutarnji pregled kako bi uvideli ko je sposoban za život i rad, a ko nije.
“Dešavalo bi se par puta da nije mogao da stoji na nogama. Tada je pominjao drugove iz Beograda koji su mu spasili život. Pričao bi:’ Drugari iz Beograda u logoru su me pod miškom držali nekako, a ja ne bih znao kako stojim na nogama. Bilo je samo važno da preživim taj trenutak, a onda ću se nekako snaći da taj dan proživim’. Pominjao je stalno te ljude iz Beograda koji su ga mnogo voleli i spasili mu život, ali i čoveka iz Novog Pazara koji mu je takođe na taj isti način spasio život”, kaže Adnan.
U logoru su, sa dolaskom novih logoraša, pristizale vesti o stanju i pobuni u domovini, koje su ulivale nadu i planove za one koji su se našli pod nacisitčkom čizmom.
Transport u logor Ravenzbrik
Nakon nekog vremena, Ejuba transportuju u koncentracioni logor Ravenzbrik (Ravensbrück), na 80 kilometara od Berlina, iz kojeg je kasnije trebao da bude prebačen u Aušvic (Auschwitz).
Iako je u istoriji poznat kao logor u kojem su ženske logorašice masovno ubijali, Ravensbrik je imao i deo za muškarce, gde su radili na limovima za vojne avione.
Svakog dana, piše u spisu kojeg je Ejub ostavio za sobom, putovao je 12 ili 15 kilometara peške u mraku, da bi u zoru stiglao na radno mesto.
“Imali su samo jedan obrok. Bio je dobar radnik, morao je da bude. Pričao mi je da je tamo bilo finih ljudi Nemaca. Bila je privilegija i veoma bitno ako ti neko da parče hleba”, priča Adnan.
Iako planovi i razlozi za dalji transport Ejuba u Aušvic nikada nisu postali poznati, jasno je da je taj put prekinulo napredovanje Crvene armije Sovjetskog saveza (SSSR).
Adnan kaže da je od oca često slušao da je sve ono što se danas pripoveda i čuje o koncentracionim logorima u Nemačkoj samo bleda slika stvarnosti.
“’Teško je o tome govoriti, iz glave ne mogu izbrisati te dane, ali ih mogu potisnuti. Želim i trudim se da me to ne ometa u sadašnjem životu, jer su glad, nasilje, batine, rad i smrt bile moja svakodnevnica u logoru smrti svih tih godina’ “, citira Adnan očeve reči.
Oslobađanje i povratak u Novi Pazar
U aprilu 1945. godine vojnici Crvene armije oslobađaju logor Ravenzbrik, u kojem je Ejub bio zatočen.
Adnan kaže kako je za njegovog oca to bila najstrašnija noć i da su logoraši shvatili da su blizu slobode tek kada su Nemci počeli da se kriju među njima.
“Te noći sve je gorelo od napada i aviona. Krili smo se u nekoj slamnatoj štali. Na podu smo mi logoraši i Nemci. U tom trenutku smo bili isti, čuvali smo glave. Niko nije vodio računa što pored njega leži Nemac, samo glava da se izvuče. Padale su bombe na sve strane, tek kasnije smo shvatili da nas Crvena armija oslobađa”, seća se Adnan priča svoga oca.
Tri meseca nakon oslobođenja, Ejub se vraća kući vozom Crvene armije, noseći sa sobom dva pisma od svojih drugarica koje su takođe preživele patnje u nacističkim logorima.
Pismo glasi: “Budi uvek takav kakav si bio. Sada smo na putu za našu dragu domovinu i naš dragi Novig Pazar gde ćemo produžiti naš proces izgrađivanja naše domovine. Želim ti mnogo sreće u životu i radu. Idi putem kojim si i do sada išao pa ćemo biti vredni članovi naše zajednice.“
“U vozu dobijaju instrukcije oni koji ne idu dalje, već svojim kućama, da se čuvaju svake vojske zato što će biti meta svih, jer oni ne znaju o čemu se radi. Moj otac je to ozbiljno shvatio i sam se probijao. Pričao je deci i unucima da se vraćao kroz šume, dugo je putovao, nekoliko dana. Kretao se noću, a danju se skrivao, pio vodu sa potoka i reka”, kaže Adnan.
Kada se konačno vratio u Novi Pazar, ukućani su bili iznenađeni i srećni da je preživeo, a tek mu nakon tri meseca saopštavaju da mu otac, kojeg je mnogo voleo, u međuvremenu preminuo.
Ubrzo nakon toga, Ejub odlazi da služi vojni rok u Slovensku Bistricu, u današnjoj Sloveniji, gde se i leči.
Kasniji život i prisećanje na život logoraša
Nakon služenja vojnog roka, stiče diplomu beogradske Ekonomsko-komercijalne škole, postaje sekretar u Trikotaži, što mu omogućava da upozna prijatelje širom bivše Jugoslavije, a ubrzo postaje i predstavnik Jugoplastike iz Splita.
“Imao je mnogo obaveza, a žalio se i na dalek put, pa je prešao na posao predstavnika fabrike obuće Fortuna, iz Gračanice. Tu je dočekao i penziju osamdesetih godina prošlog veka”, priča Adnan.
On zaključuje da bez obzira na sve što je preživeo, zahvaljujući duhu, veri i pozitivnom odnosu prema životu, Ejub je dočekao da se oženi, dobije decu i proživi uspešan život.
Prema podacima Državne komisije Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) za utvrđivanje ratne štete, u Nemačkoj je do kraja rata bilo je 170.000 jugoslovenskih ratnih zatobljenika. U toj i drugim evropskim zemljama internirano je 320.000 Jugoslovena.
Oko 270.000 Jugosovena je bilo prisilno odvedeno na rad u Nemačku ili je bilo angažovano na privrednim objektima u Jugoslaviji, a oko 350.000 njih bilo je prisilno raseljeno.
Tačan broj Novopazaraca koji su prisilno odvedeni i radili u nacističkim logorima Trećeg rajha nikada nije utvrđen.
Free Media
