NOVI PAZAR: SRCE MAJKE ME POKRENULO DA POLETIM: Mehdija u osmom mjesecu trudnoće skočila u ledenu rijeku Rašku i spasla devojčicu
DECA su bila sa mnom. Moja ćerkica i sin. Jedno uz jednu, drugo uz drugu ruku. Bilo je hladno i klizavo, tog dana. Vreme kad se đaci vraćaju iz prve smene.
Trglo me nešto, neki prigušeni glas. Pogledam, talasi već vuku dete. Još samo pluta ranac na leđima deteta. Skočila sam. Moja deca su vrištala. Izvukla sam dete na obalu.
Bilo je živo. Prišli su ljudi. Ne znam ko je sve u tom trenutku prišao da pomogne. Ne znam ni ko je meni pomogao da izađem iz reke. Tek kasnije sam bila svesna opasnosti: šta bi bilo da su moja deca krenula za mnom! Šta bi bilo sa mnom. Osmi mesec trudnoće, stomak do zuba… Kad su mi javili da se devojčica oporavlja, mir mi se u dušu uselio. Tada, kao svih ovih godina. I, u duši će biti do kraja.
Ovako je sa Mehdijom Hambelić, ženom zlatnog podviga u akciji “Novosti”, koja slavi život i ljude spremne da sebe žrtvuju za drugoga, započelo jedno popodne u Novom Pazaru.
U svom delu ona se uzvisila ovde, kraj reke Raške. Živi sa sinom Asmirom i njegovom porodicom. Stariji sin i ćerka, oni iz čijih se ručica istrgla da spase nepoznato dete, na drugim su adresama. Ali su uvek zajedno. Deca, svesni veličine podviga majke, ne zaboravljaju najtoplije gnezdo. Poštuju vreme u kome je slavljena i hvaljena. I ovo, danas, po kome je prepoznaju. Po kome prepoznaju i njenu decu, stasalu na krilima njene požrtvovanosti i dobrote.
Asmir je njeno najmlađe dete. Ono, koje je tek živelo osmi mesec u maminom stomaku, kada je njegova majka skočila u reku po život nepoznate devojčice.
Susretu sa Hambelićima prethodilo je naše tumaranje po Pazaru. Onaj Pazar od pre četiri decenije, nije ovaj grad. Snalazimo se, ipak. Ulica se zove Karađorđeva. Mehdiju ovde svi znaju. Kažu nam: “Tu je naša heroina”.
Dočekao nas je Asmir. Dočekao, tako, kao da se od rođenja poznajemo. Mi kažemo: “Pre rođenja”!
– Pitam majku: “Novosti” se najavile? Jesu li ti kazali kada će doći? Da spremimo?
Dočekamo? Poslužimo, počastimo… E, njoj je bilo neprijatno da vas uslovljava. Kaže mi: “Ljudi imaju još posla”. Spremite vi proje, sira i …
Dočekali su nas kao da dolazi neko njima najrođeniji. Neko, ničim prema njima, nikad ogrešen. Mirisalo je sve čistotom duše. Mehdija, otmena, kao svi otmeni. A, napaćena, vidi se to u njenom licu. Devetnaest godina je negovala obolelog supruga, a bdela nad sudbinama dece. Ispraćala ih i dočekivala strepeći. Iza ovih bora je duboka trpeljivost u porodici i dobroti u vremenu brojnih iskušenja.
– Dobro došli, “Novosti” nas jedino ne zaboravljaju – kazala je.
Skromno je primila naše podsećanje na priču o podvigu, koji je na primeru ove blage i tihe žene utemeljen u drevnom impulsu razvio najveću vrednost – impuls majke.
– Početak januara 1982. godine, jel tako majko (pogledao je Asmir u Mehdiju i oboje su se nasmejali). Ti si tada sa mnom skakala u reku Rašku – šali se Asmir sa majkom.
– I ti i ja, bilo bi pravedno da dobijemo plakete za Podvig. Pogotovu sam zaslužio kada je cela Jugoslavija objavila: heroina Mehdija rodila ćerku. A rodio se sin. Eto majko, nisi ni znala da je s tobom, sve vreme tvoja Asmira. Kad novinari pronesu vest, u to se nekad nije sumnjalo.
Šale se Hambelići. Asmir zna kako majci da vrati osmeh. A, najlepše joj osmeh vraća unuka Beba, najmlađa od sedmoro unuka. Jedna od unuka, uskoro će biti pravnik. Nikoga Mehdija posebno ne ističe. Samo ovo maleno, Bebu, koja joj se vrzma oko nogu.
– Nisam želela da ističem, to, što sam učinila za nečije dete. To je, smatram, u mojoj porodici, u našoj kući, obično i jednostavno: u teškom trenutku pomaže nam samo samilost – kaže Mehdija.
– Nikakvo, najveće zemaljsko blago, ne daje sreću. Sreća je samo ono što u srcima nosimo. I samo se jedan ispit polaže: život!
A, posle, poseta dobitnika redakciji. Mehdija Hambelić blista. Lepa. Prelepa. Krupna i zdrava. Jedra u pokretu i pogledu. Dostojanstvena. Prima plaketu iz ruku profesora dr Pavla Gregorića, prvog predsednika žirija naše plemenite akcije.
Kada su Tanja Bošković i Miša Janketić, a Radio Beograd oglasio obrazloženje o podvigu žene koja je u osmom mesecu trudnoće skočila u ledenu reku da spase tuđe dete, svi su plakali. Samo je ona, Mehdija, suzu zamrzla kao onda kada je poletela u bujicu.
– Bila sam sva mokra, kako ću takva u kuću… Svratila sam kod komšinice da se osušim – seća se Mehdija.
– Celu noć, bolovi me oduzimaju. Sutradan kažem mužu: izgleda da moram kod lekara.
Začudio se i uplašio. Mislio je da je neki problem sa trudnoćom… Nije, odgovorila sam mu. Pokazala oguljena kolena. Dok su me izvlačili iz korita reke kamen mi je svu kožu poderao sa nogu. Sve sam mu ispričala, a on mi kaže: “Svaka ti čast, ženo!” Te njegove reči za mene su veliki orden.
A, kada nam je među dragocenostima pokazala plaketu “Novosti” za podvig, koju ova porodica čuva, uprkos izazovima vremena, više od četiri decenije, zadivilo nas je. Nisu jedini. Neverovatno je i dirljivo s kakvom pažnjom plemeniti ljudi, podvižnici u akciji “Novosti”, čuvaju i neguju uspomene kada su ovenčani plaketom plemenitosti. Čovekoljublja. Dobrote.
NI ŠKOLE, NI ULICE
NOVOPAZARCI su u više navrata, putem društvenih mreža, predlagali i lokalnoj samoupravi predočili podvig Mehdije Hambelić i tražili da se njeno delo ugradi u ime neke škole, dela ulice, obdaništa… Da se jedna od državnih institucija simbolizuje imenom žene koju je slavila cela, velika Jugoslavija. Odgovora nadležnih nije bilo. Ne, do sada. Molimo ih, u vremenu koje predstoji, da se upišu u neprolaznu vrednost koje simbolizuje Mehdija Hambelić. Da slave život, u ime života, dok je ona živa.
PLAKETA, NAJVEĆA DRAGOCENOST
REČ po reč, danas, u kući Hambelića. Mehdijine oči zelene, krupne i blistave. Zasijaju kad govori dok iz ormara, gde se čuvaju dragocenosti za pokolenja, otpakuje plaketu “Novosti” za podvig. E, tek tada blaga suza krene.
– Čuvamo, čuvaju deca kao najveću dragocenost – kaže Mehdija.
– “Novosti” nas jedino ne zaboravljaju. Svaki jubilej živimo s vama. I svaku priču.
Izvor: Novosti
