NOVI PAZAR: ”Brinula sam hoću li imati za hranu i lijekove…”
Među brojnim selima i zaseocima na planini Rogozni, iz kojih su zbog bede, bespuća i beznađa gotovo svi davno otišli, jeste i zabita Znuša u kojoj se dim vije iz još samo nekoliko staračkih domova i iz oronule kuće teško bolesne, siromašne i usamljene Slobodanke Milošević (62) koja, kako godine pristižu, a bolest napreduje, sve teže opstaje, pa je prinuđena da nevoljno i snebivajući se, pomoć povremeno zatraži od dobrih ljudi iz ovog kraja i čitalaca “Vesti” iz celog sveta.
Za lekove i ogrev
Duže od pet godina delimično šlogirana baka Slobodanka štićenik je našeg Humanitarnog mosta. Naši čitaoci i drugi dobrotvori pomažu joj da se prehrani, kupi lekove i ogrev, plati struju… Tako je bilo i pred ovu zimu za koju se samo delimično pripremila. Poslednju donaciju dobila je pre nedelju dana, uoči Nikoljdana, 100 evra od porodice Kojović iz Austrije i namirnice od humanitarca i našeg saradnika Hida Muratovića iz Novog Pazara. Krsnu slavu obeležila je skromnim ručkom za troje komšija iz susednih sela.
Da baka Slobodanka bez straha od studi i gladi dočeka Novu godinu i Božić pobrinuli su se ovih dana i naši dugogodišnji verni čitaoci i mnogo puta dokazani dobrotvori Rada i Milovan Šainović iz Melburna u Australiji koji su bolesnoj i usamljenoj starici poslali donaciju od 500 australijskih dolara.
Ovo mi je druga radost u ovom mesecu. Brinula sam hoću li imati za hranu i lekove i da li ću moći da plaćam struju. Sada više ne strahujem, jer ću jedno vreme biti zbrinuta. Hvala beskrajno velikim ljudima i velikim dobrotvorima Radi i Milovanu. Tamo daleko u dalekom svetu oni brinu o starima i bolesnima na opusteloj Rogozni. Svaka im čast, Bog neka ih čuva. Nadam se da će im se dobrota dobrim vratiti – ističe ova starica sa Rogozne.
Bolest ceo život
Još dok je bila devojčica Slobodanka je obolela od dečje paralize. Oduzeta joj je cela leva strana, a najteže leva ruka koja uopšte “ne radi”. Stižu je i druge bolesti. Dok je bila mlađa i dok su joj bili živi roditelji, a u selu je još imalo ljudi, nekako se snalazila. Od kako je ostala sama(nije se udavala), jedva se prehranjuje.
– Teško je jednom rukom iscepati drva ili umesiti hleb, ali ja moram, nema mi druge, borim se koliko mogu. Da nije rođaka Rada i Vladimira iz susednih sela koji me povremeno posete, donesu mi brašna i hleba i pomognu mi da spremim ogrev, bilo bi još teže. Posete me, leti posebno, i još neki rođaci iz Novog Pazara i drugih gradova Srbije, ali svako od njih ima svoje brige i probleme, pa ne može mnogo da mi pomogne – žali se Slobodanka i naglašava da je prava iskušenja tek očekuju ove i narednih godina.
I ovako jedva pokretna prinuđena sam da satima, korak po korak, pešačim do pet kilometara udaljenog sela Lukare, gde u tamošnjoj i meni najbližoj prodavnici kupim brašno, ulje, so i šećer. Za kafu i drugo najčešće nemam para, naviknuta sam na nemaštinu, skroman i težak život. Mnogo teža mi je samoća koja bude još nepodnošljivija kada napadaju veliki snegovi i kada sam danima zatvorena u četiri zida – dodaje Slobodanka i žali što još nije uspela da sakupi novac za televizor i dobar šporet “smederevac”.
– Mnogo bih se obradovala kada bi mi neko pomogao da kupim makar i najmanju plazmu, koja bi mi bila jedina veza sa svetom. I šporet, na kojem bih bez straha da ću se ugušiti od dima mogla da se ugrejem, ispečem hleb i skuvam jelo – ističe ova usamljena i bolesna gorštakinja sa Rogozne.
Kao i većina drugih staraca sa Rogozne, Golije i Peštera, ni Slobodanka, iako je težak invalid, nije ostvarila penziju, čak ni najminimalniju invalidsku. Nikada je nisu posetili radnici centra za socijalni rad, retko ide lekaru, a i kad ode do Novog Pazara, što je za nju prava avantura, pregled najčešće mora da plati odvajajući od usta.
Spasli je dobri ljudi
Prvi tekst o Slobodanki Milošević i apel dobrim ljudima da joj pomognu objavili smo pre pet godina. U međuvremenu, usamljenoj starici stiglo je više manjih donacija koje su joj dobrim delom promenile život nabolje, ali baka je i dalje u nevoljama, pa joj je pomoć naših čitalaca preko potrebna.
– Mnogo su mi pomogli dobri ljudi, hvala im do neba. Spasli su me, više nisam ni gladna, ni žedna. Nadam se da će me se setiti i ubuduće, bar da imam za hleb i lekove. Bez ove pomoći ne bih opstala na opusteloj planini – kaže Slobodanka.
Hido kao sin
Slobodanka se nije udavala, nema poroda i živi sama. Do nje je teško doći i terenskim vozilom, zimi je često odsečena od sveta. Jedini koji uvek uspe da se probije do njenog oronulog kućerka je humanitarac Hido Muratović koji joj je nedavno odneo najpotrebnije namirnice, a odmah potom i uručio donaciju iz Melburna.
– Da mi je sin ne bi toliko brinuo o meni i drugim usamljenim starcima, nama je posvetio život. Hvala mu, Bogu se molim za njega – naglašava Slobodanka.
Izvor: Vesti
