Mladi novopazarac još nije ni punoletan, a već 3. život dobio: KAD SAM IZAŠAO IZ SALE, SAMO SAM OVO ŽELEO
Nedeljko Komatina još nije stigao do punoletstva, ali je već drugi put morao na transplantaciju bubrega. Sedamnaestogodišnji tinejdžer iz Novog Pazara, koji samo što je dobio novi bubreg, a time i treći život, još leži u bolnici u Londonu, a za Kurir svedoči šta znači hrabrost i snaga uma i volje jednog još uvek deteta.
Deteta koje je život provelo po bolnicama, a upisalo medicinsku školu, zahvaljujući kojoj će i ostati u bolnici. Jer on samo želi da pomaže drugima kao što su i mnogi njemu.
Neverovatna priča prekaljenog borca, a još dečaka, krenula je s rođenjem. Odmah je konstatovan problem s bubrezima, a već sa godinu i po dana otkazali su. Hemodijaliza – svaki treći dan, to je praktični prvo za šta zna. Srećom, sa svega četiri godine, te 2010, sjajni lekari iz Tiršove presadili su mu bubreg od preminulog donora. Deset godina je služio, ali od januara 2020. više nije mogao. Dijaliza ga održava u životu sve do 10. oktobra ove godine, kad je dobio novi bubreg i život. Ovaj put od svoje majke – Nadice.
Tri i po sata je trajala majčina operacija, a potom pet i po Nedeljkova. Sve je prošlo u najboljem redu.
- Sada zapravo imam treći život – treća sreća. Dobro sam. Jedva sam čekao taj dan. Ušao sam u utorak u operacionu salu hrabro. Znao sam zbog čega ulazim – da bih sutra imao bolji život. Znao sam i da su doktori mnogo dobri. I uz božju pomoć – idemo. Nisam se plašio. Razmišljao sam samo da vidim kako je majka kad završim – priča za Kurir Nedeljko iz postelje čuvene Bolnice za decu Grejt Ormond strit, pa dodaje:
OSNOVNU ŠKOLU ZAVRŠIO U TIRŠOVOJ
Nedeljko se nijednog momenta nije predavao, pa ni kada je od januara 2020. čak tri puta nedeljno morao iz Novog Pazara da ide u Beograd na hemodijalizu, kako bi ostao u životu.
– Drugo polugodište sedmog i osmi razred završio je u Tiršovoj, odnosno pohađao je OŠ “Dr Dragan Hercog”, koja i služi deci koja su dugo u bolnici. Potom je upisao medicinsku školu u Novom Pazaru, pošto je prešao na peritoneumsku dijalizu, koja ide preko tečnosti i trbušne maramice. Aparat se koristi u kućnim uslovima, dijaliza je svaki dan i traje 12-14 sati. Radio je to uveče i preko noći, a sutradan je išao u školu – priča Nadica i dodaje da su sve muke po drugi put krenule pošto je 2017. dobio Epštajn-Barov virus:
– Od tada su se borili u Tiršovoj i izgurali smo neke tri godine pre nego što mu je otkazao bubreg. Teško nam je bilo, ali smo uspeli.
- Kad sam izašao iz sale, prvo su mi pozvali majku da vidim kako je. Hvala bogu, bila je dobro. Svašta mi se dešavalo, ali nikad nisam mislio na zlo. Uvek sam se molio bogu i, hvala bogu, sve je okej. Ali hvala i divnim lekarima i doktorki Jeleni Stojanović, koja radi u ovoj bolnici i koja je toliko učinila za mene.
Ništa Nedeljku nije bilo teško. Pa ni kad mu je donirani bubreg otkazao i kad je 2020. morao da se vrati na hemodijalizu, pa zatim krene s peritoneumskom dijalizom. I mimo svega, sledeće godine upisao se u medicinsku školu.
– Gledao sam sebe, sve oko sebe, sestre kako leče decu i privuklo me da i ja sutra spasavam nečije živote. Nemam sada neke posebne želje. Da, svi mi imamo ciljeve u životu, a pre svega svima nam je važno da smo živi. Eto, voleo bih da sutra imam svoju koru hleba i, kad dođe vreme, svoju porodicu. A sada, sada samo želim da što pre odem kući, budem skupa s porodicom. London je lep, prelep, svašta sam ovde video, ali kuća je kuća. Uželeo sam se i prijatelja. Svi su me zvali, svaka im čast, mnogo mi je drago što imam takve drugove – kaže Nedeljko.
A bezmalo četiri kilometra dalje, u Bolnici Londonski most, leži Nadica Komatina (45). Nasmejana je i vesela. I ona je dobro. A što je najvažnije – njen najmlađi sin je opet dobro, spasen je.
- “Majko, kako si? Sad idem ja”, upitao me je kad sam ga videla čim sam izašla iz sale – veli Nadica.
- “Srećno, ljubi te majka. Biće to okej”, rekoh mu, a on se nasmeja: “Hoće, majko.” To je moj sin, moj hrabri dečko – uskliknu, pa nastavi:
– Prvih mesec-dva je jako kritično, da vidimo da li će organizam da prihvati bubreg. Ali tu su doktori, prate, nadam se da će sve biti u redu. Ostaćemo u Londonu dva i po do tri meseca – kaže Nadica, kojoj je ovo treći boravak u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva.
JEDNA OD NAJBOLJIH BOLNICA SVETA
Bolnica za decu Grejt Ormond strit jedna je od najboljih na svetu, a RFZO je s njom krajem prošle godine ugovorio upućivanje dece iz Srbije radi lečenja najkompleksnijih i retkih patologija koje nije moguće zbrinjavati u drugim inostranim centrima s kojima Fond ima saradnju. Važna spona ove bolnice i RFZO je dečji nefrolog i specijalista za transplantaciju bubrega kod dece dr Jelena Stojanović, koja nije zaboravila svoju rodnu Srbiju i Beograd, gde je diplomirala na Medicinskom fakultetu, te rado sarađuje s našim lekarima i pomaže našoj deci.
Još u aprilu bili su majka i sin tu, pa je ona u junu dolazila da uradi sve analize, a potom su 13. avgusta legli u bolnicu, gde su i dalje.
- Nismo kompatibilna krvna grupa, ni bubrezi nam se ne podudaraju. Zato smo morali u London. Tri puta su mu prečišćavali krv da bi mogao da dobije moj bubreg – veli Nadica, pored koje je najstariji sin, dok je suprug kod Nedeljka, a kod kuće ih čeka srednji sin.
Zahvalna je svima redom – počev od doktora u Tiršovoj, koji su radili prvu transplantaciju – prof. dr Miroslava Đorđevića i prof. Zorana Krstića i koji su “pokušavali da nađu 300 načina da reše problem nakon drugog otkazivanja bubrega”, dr Jeleni Stojanović u Londonu i svim ostalim lekarima i sestrama koji su tu za njih, ali i RFZO, koji baš sve troškove pokriva, kao i kod prve transplantacije.
Sad samo čekaju da vreme uradi svoje. I naravno, nepokolebljivi su optimisti. Tako se to radi…
(Kurir.rs)
