Milica Pavlović: Kad bi Rogozna mogla da priča

Kada sam prvi put odlučila da organizujem sa svojim društvom planinarsku akciju pod nazivom ,,Doživi jesen na Rogozni“, pitali su me, ko će u opšte hteti da dođe? Navikli da nam kroz selo prolaze samo putnici namernici, mi prepoznajemo zvuke automobila ili traktora bez da ih vidimo, pa se često moglo čuti za stolom dok jedemo, eto ga komšija, vraća se iz čaršije.

A onda pre nekoliko nedelja otkrijem da je Rogozna glavna vest u Australiji. I to baš ova, moja planina, kako je u društvu često zovem. Rečenica koja je privukla posebnu pažnju je “Tamo ima plemenitih metala za pola Evrope”!

I ne bi možda sve ovo privuklo toliko pažnje da nije u toku borba sa ozloglašenom kompanijom Rio Tinto, da nije katastrofalnih posledica u Boru i Majdanpeku, a nikakve koristi po obično stanovništvo, samo gratis najgore bolesti.

U trenutku dok započinjem pripreme našeg petog događaja, na kojem se okupljaju planinari iz cele Srbije, mi smo uplašeni mogućim otvaranjem rudnika. U tom trenutku mi kroz glavu prolaze sva iskustva i priče o Rogozni.

Rogozna je danas simbol bespuća, opustelih sela, i planina gde se nije započelo sa razvojem turizma. Iz ovog ugla to mi ne deluje slučajno.

Iseljavanje naroda sa Rogozne se naglo intenziviralo od 80-ih godina, verovali ili ne najviše zbog loše putne infrastrukture. Slušajući priče u selu kao da se u trenu desilo da od 200 đaka u školi u vreme mog oca, 2009. godine nas je bilo pet, a danas je, u konkretno mom selu, samo jedan đak. Dok su mnoge druge škole na Rogozni odavno zatvorene.

Kao mala bila sam jako besna na sve oko sebe, mislila sam da se samo nama dešava da opština ne plati vozača pa on ne dolazi danima po nas, ili padne veliki sneg, pa niko ne dolazi da očisti put, jednostavno ne idemo u školu ili pešačimo po 15 kilometara i više i svi su tada govorili već decenijama ustaljenu frazu – Idi odavde!

I otišla sam nažalost, ali nisam zaboravila. Čak sam još više u toj nostalgiji za domom učila i  istraživala.

Osnivanjem Udruženja u čijem imenu se nalazi toponim ,,Jeleč“ i organizovanjem mini manifestacije “Doživi jesen na Rogozni”, uspeli smo da bar jednom godišnje oživimo kraj, da se zajedno sve zašareni od planinarskih jakni i rančeva.

Godine 2022. smo uspeli da okupimo mlade ljude od Subotice do Štrpca. Cela Srbija je došla. Ljudi su saznali ne samo šta  je Rogozna nego i gde je i koji je njen značaj.

I naravno da nam nije nepoznanica da je Rogozna izuzetno bogata zlatom, o tome govore mesta koja u svom imenu imaju baš ovu reč – Zlatni potok, Zlatna reka, selo Zlatare…

Industrijski kompleks Trepča je na južnim padinama Rogozne i u svoje vreme je bio najveći rudnik olova i cinka u ovom delu Evrope. Ali kako su izgledali Kosovska Mitrovica i Zvečan?

Kažu da su se tek pre par godina u ova mesta vratili vrapci. Rudarilo se na Rogozni od pamtiveka, kao i na južnim obodima Kopaonika. I nije bez razloga baš tu povučena administrativna linija sa južnom srpskom pokrajinom. Ali to je druga tema.

Kažu, trenutno se rade istraživanja, ne mora da znači da će biti rudnika. Ako neko uloži 60 miliona evra u istraživanja, a već su otkrili da postoje velike depozicije i zlata i srebra i cinka i olova, ne mogu da poverujem da će se neko potom povući, nisu došli naučnici sa fakulteta, već kompanije koje se bave time.

Tu se nameće pitanje šta mi dobijamo od toga? Slušajući ankete iz grada, većina ljudi misli da će biti procvat ili ne zna o čemu se radi. Malo je onih koji su protiv. A ja mislim da za početak, svako treba da dobije glavobolju, koja treba navesti čoveka da  čoveka da razmišlja o potencijalnim posledicama. Jer posledice mogu biti ogromne.

Rogoznu danas krasi priroda, biljni i životinjski svet, i ono malo ljudi što živi u planini ne shvata kakva opasnost vreba, jer od svojih poljskih radova nije upućen u biznise velikih. Ali šta je sa Novim Pazarom?

Moje lično mišljenje, narod je previše zaokupljen egzistencijom ili jednostavno uživa u konformizmu i konzumerizmu, da nema vremena da se bavi društvenim pitanjima, to će neko drugi. A da li će? Ako svi tako odgovorimo.

Novi Pazar se nalazi u dolini, zvezdastoj dolini reka, na oko 500 m n.v., i u poslednje vreme često biva plavljen bujicama reka Jošanice i Trnave, koje dolaze baš sa padina Rogozne, ako bude površinskog rudnika sve nečistoće će sići pravo u grad.

Ako pak bude podzemnog (ne zna se dubina), može doći do povlačenja i zagađenja podzemnih voda, gde pored izvorišta može biti ugrožena i Novopazarska banja. A znamo dobro kolika je njena lekovitost i koliko znači gradu i celoj zemlji.

Prolazak kamiona kroz i onako opterećenu putnu infrastrukturu, buka, oštećenje zemljišta, zagađenje vazduha… Negativne posledice se mogu nabrajati do sutra.

Nisam dovoljno stručna da objašnjavam proceduru eksploatacije ovih minerala, ali iz svega pročitanog i viđenog na terenu, mislim da nijedan kraj, a pogotovo naš dom ne zaslužuje da bude uništen zarad nekog kratkotrajnog profita.

Novi Pazar kao raskrsnica puteva, dobro pozicioniran sa svim prirodnim i kulturnim bogatstvima treba da ima jasan pravac u cilju daljeg razvoja kao turistička destinacija.

Piše na sajtu kompanije koja vrši istraživanja – How you invest today shapes the world we live in tomorrow! (Kako ulažemo danas oblikovaće svet u koji živimo sutra) – Pa neka ovo bude poruka i za nas.

Autor teksta je Milica Pavlović, geograf, planinar, master profesor geografije, bloger i predsednik Društva mladih putnika  ,,Jeleč”, trenutno zaposlena kao Assistant Editor u naučnim časopisima.

Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Sandzaklive.

Izvor:Free Media

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala