Ispovijest dr Lejle Ćeranić: Ostavljeni smo da umremo
“Ostavljeni smo da umremo, zajedno sa pacijentima”, tom rečenicom doktorka Lejla Ćeranić opisuje situaciju u kojoj su se ona i njene kolege u novopazarskoj bolnici zatekli prošlog leta tokom udara korone.
Ona je tada bila jedini infektolog u Novom Pazaru i borila se sa enormnim prilivom pacijenata, a rečenica koju je često izgovarala je “ja ovog čoveka nemam gde da smestim”. U razgovoru za Nova.rs, ona, ipak, smatra da se takva situacija i prošlo leto Novom Pazaru neće ponoviti. Ona napominje da i sada ima dosta zaraženih, bolnička odeljenja su puna, ali su uslovi rada i kapaciteti znatno drugačiji. “Virus je raskrinkao sve slabosti našeg društva”, primećuje Ćeranić.
Kako se Novom Pazaru dogodio taj crni letnji scenario i može li da mu se ponovi?
Mi pokrivamo veliku regiju – Novi Pazar, Tutin, Rašku i Sjenicu, a pandemiju smo dočekali sa 20 bolesničkih postelja. Mi smo sve to dočekali u redovnim okolnostima, bez centralnog kiseonika. Ono što se dešavalo u junu, mislim da se nikada više neće desiti. Mi sada radimo u jednom organizovanom sistemu, radi veliki broj lekara, imamo veliki broj bolesnikih postelja, kapaciteti su uglavnom puni, ali prateći situaciju od juna do danas sigurna sam da nam se to neće ponoviti. Sada smo mnogo toga naučili. Bilo je mnogo gore nego što nam se predstavljalo, mi smo to pokušavali u hodu da rešimo. Kada se sve to smirilo, uspostavili smo jedan sistem i organizaciju koja funkcioniše.
Sada je pet kovid jedinica puno, ali mi u junu nismo imali takve kapacitete. Vi niste mogli da sakrijete po sto ljudi koji stoje i čekaju. Ljudi nisu mogli da dođu na red. Nismo spremno dočekali takav talas, mi smo u aprilu sprovodili centralni kiseonik i pravili neke bolničke zone. Nama je komisija dolazila u aprilu i rekla – vi ćete se ovde svi zaraziti. I to se na kraju deslilo. U maju smo mislili da smo podelili epidemiju. Čim je vanredno stanje prekinuto, sve je popustilo. Verski praznik, politički skupovi – zabrana okupljanja nije postojala. Mi smo se ceo maj smejali – ‘Pazar je zaobišla korona, nema ništa od toga’. I nama se sve manifestovalo već od 1. juna.
Koliko god da je prošlog leta bilo teško, Pzarci ipak nisu dovoljno zainteresovani za vakcinaciju. Kako to komentarišete i kako to da popravimo?
Svakoga dana sam sa pacijentima i vidim njjihovo kajanje zbog toga što se nisu vakcinisali. Vakcinacija je prvo bila omogućena zdravstvenim radnicima. Bilo je čak i među zdravstvenim radnicima dosta sumnjičavih, prestavljenih, preplašenih. Ta atmosfera se menja i među zdravstevnim radnicima. Sada su sigurni da je trebalo i pre da prime vakcinu, sada znaju i koju bi vakcinu primili. To je proces. Kada se pojavi nešto novo otpor je čest odgovor, a i u našem društvu vlada takva atmosfera da stvaramo otpor i na svoju šteteu. Kada sam se ja vakcinisala stavila sam fotografiju u želji da ljudi shvate poruku – vakcinišite se. Bilo je i negativnih reakcija nakon toga. Ljudi vas odmah okaratkterišu kao da pripadate nekom, da vi nekog drugog reklamirate i da to nije vaš stav. Ne pogađa me to, ja znam svoj stav. Mi smo upravo zahvaljući vakcini iskorenili mnoge bolesti i vakcinacija je na neki način spasila ljudsku vrstu.
Slažete li se sa idejom i inicijativom, koja sve češće provejava u javnosti, da bi vakcinacija trebalo da bude obavezna za sve zdravstevne radnike?
Lekari su iscrpljeni. Ovo predugo traje i mi stvarno trošimo svaki atom naše snage da budemo spremni na poslu. Veruje, da će doči dan kada stvarno više nećemo moći da se borimo sa ovim. Zato sam za obaveznu imunizaciju zdravstevnih radnika. Pogotovo zbog toga što smo izgubili veliki broj kolega u borbi protiv korone. Verujem da bi takva vakcinacija zdravstvenih radnika pokrenula i malo veći broj građana da počnu da razmišljaju o tome. Treba da budemo primer i autoritet. Ne verujem da nam je ovo poslednja epidemija koja će nas zadesiti, pa ovo treba da nam bude nauk.
Šta je to što lekari koji su toliko iscrpljeni i premoreni priželjkuju u ovom trenutku – maštate li o moru i plaži?
Toliko smo umorni i željni odmora da uopšte ne razmišljamo o plaži, verujte mi. Razmišljamo da dođemo kući i da odmaramo bez priče o kovidu, o tome koliko imamo bolesnika, o tome koliko je ljudi umrlo, koliko ih je na respiratoru. Kuća, porodica, neki normalan život, normalne smene. Ipak, trenutno smo daleko od toga. Svakoga dana čijemo da neko izbegava vakcinaciju, da se neko opire. Međi njima je i onaj deo stanovništva koji treba da bude primer – studenti, intelektualci. To je opasno i ne liči mi na kraj priče sa kovidom.
Kao neko ko je već godinu dana u crvenoj zoni, znate i pratite sve što se dešavalo, i ono što se trenutno dešava. Šta bi bila Vaša poruka Kriznom štabu – onima koji odlučuju?
Zdravstveni radnici su videli najcrnje i nastrašnije slike u svim zdravstvenim ustanovama. Moja poruka je da taj krizni štab treba da sluša lekare, oni najbolje znaju šta se dešava u bolnicama, oni imaju iskustva i oni treba da preseku i daju prave odluke. Mislim da ovde ne treba da bude mesta politici, a verovatno ga, ipak, ima u nekim odlukama i stvarima. Mi, zdarvsetveni radnici i građanstvo, smo žrtve tih događaja kada su se masovna politička okupljanja i promocija stranaka pred izbore doneli ogromene žrtve i ogroman posao. To je eksplodiralo. I to nema šta da se krije, treba jasno da se kaže, pogrešili smo. Stotine građana bile su na jednoj, pa na drugoj, pa na trećoj predizbornoj promociji. To je istina i tu se politika u Novom Pazaru oseća na svakom koraku. Epilog svega toga je da je bilo je toliko pacijenata da bi i neki uređeniji sistem došao u kriznu situaciju.
Korona Vas nije zaobišla, iako niste ni bili svesni da ste zaraženi. Kako je izgledalo to vaše lično iskustvo?
Ja sam preležala kovid na nogama, a nisam to ni znala. Antitela su pokazala da sam se zarazila, ali nisam imala nijedan simptom, nisam nikog zarazila ni u mojoj porodici. Ja sam u septembru otkrila da imam antitela koja su se razvila posle infekcije. U pazaru, u tim sulovima, letos nije bilo moguće izbeći zaražavanje. U jednom trenutku imali smo više od sto zaraženih zdratsvenih radnika. Oni koji tada nisu bili zaraženi, sada imao pojedinca koji se zaražavaju.
Preveliki stres i stalna borba, to je atmosfera koju zdravstveni radnici upijaju proteklih godinu dana – hoće li to ostaviti posledice, hoće li i Vama i vašim kolegama biti potrebna pomoć koju vi sada svesrdno pružate?
Borba još uvek traje i ne bih smela da se sada prepustim sopstvenoj borbi i tim unutrašnjim nemirima. To sam negde odlođila. Kade je stres, vi ste negde u tonusu, radite, obavljate svoj posao i dužnosti. Misli da ćemo svi nositi neke ožiljke i neće nam biti lako da se sa time izborimo. Mi zapravo čekamo trenutak da sve to stane. kakoće sve to posle toga proći i da li će imati nas ko daleči u tom trenutku, videćemo. Ovo je vreme kad treba pripramiti podršku zdravstevnim radnicima i videti na koji način će nam se pomoći kada sve ovo prođe.
Ima li neke satisfakcije u svemu tome?
Onaj ko nije ušao u crvenu zonu mislm da ne može a razume tu vrstu odnosa koji mi uspostavljamo sa kovid pacijentom. Tu našu borbu u njihovoj borbi, međusobna podrška. To je specifična veza i odnos zmeđu lekara i bolesnika. Mi ih pratimo iz dana u dan, bodrimo ih. Oni ne mogu ni da vide članove porodice, mi smo im i porodica, mi im prenosimo i neke intimne porodične poruke. Jedan pacijent mi je kada se oporavio rekao: Vratili ste mi veru u ljude i zdravstveni sistem. Iz zahvalnosti priprema i neku donaciju. Sada imamo 99 posto zadovoljnih pacijenata, ali na početku to nije bilo tako iz brige i straha nailazili smo na nerazumevanje i pacijenata i članova njihovih porodica, nekada smo, može se reći, bili i životno ugroženi. U međuvremenu se situacija promenila i lepo je čuti poruke zahvalnosti zadovoljnih pacijenata koji idu ka oporavku.
Čemu nas je korona naučla, šta nam je sve pokazala?
Korona nam je pokazala koliko smo slabi, koliko su ljudske veza slabe. Virus je raskrinkao sve.Kao što pronalazi neke slabe tačke u organiznu kojih nismo pre bolesti bili svesni, on je tako u društvu otkrio sve slabe tačke. Virus nam je pokazao da ne smemo da zanemarujemo nijednu granu medicine i društva. Ne sme politika da bude ta koja će da određuje ko će da bude na čelu jedne bolnice ili jedne škole. Treba jedni druge da slišamo, svaka skupina ljudi u društvu ima poruku koju vredi saslušati. (Nova.rs)
