SRBIJA: Ova žena imala je STRAVIČNU SAOBRAĆAJNU NESREĆU, 25 operacija, dete joj je UMRLO na rođenju, a onda ju je MUŽ SUROVO IZDAO: Sada vodi NAJVAŽNIJU BITKU u životu i šalje JAKU PORUKU

Jedno lepo veče u gradu sa drugaricama i dečkom, budućim mužem, završilo se tragično. Komšija i njegov drug povezli su mene i još dve drugarice na put koji nam je promenio živote.

Na samo 500 metara od moje kuće momak koji je vozio izgubio je kontrolu i udario u banderu. Njegov drug je na mestu poginuo. Sećam se trenutaka u kojima mi udarac i metal lome ruku, ključnu kost i karlicu, a prednje sedište mi od siline udarca amputira obe potkolenice.

Marina danas o svemu priča sećajući se svakog detalja, a opet, kao da se sve to nekom drugom dogodilo.

Vatrogascu sam progrizla cipelu

Bila sam sve vreme svesna, slušala sirene koje se približavaju i gledala borbu vatrogasaca da me izvuku iz kola. Bolovi su bili neizdrživi, pa sam vatrogascu progrizla cipelu. Škripa sečenja lima i dan-danas mi je u ušima, a pomešan miris benzina i krvi je nešto čega ću se uvek sećati. Poslednje čega se od te večeri sećam jeste kako mom bratu govore da moram hitno u Urgentni centar – priča Marina.

Bila je u komi nekoliko dana, ali se seća brata i drugarice Slađe koji su krišom došli da je vide. Tek kasnije je saznala da ima i serijski prelom rebara i brojne unutrašnje povrede.

– Potkolenice su spasene zahvaljujući mukotrpnom radu vaskularnih hirurga i neurohirurga. Imala sam rez preko celog stomaka jer mi je skraćeno tanko crevo, izvađena slezina, bešika koja je pukla od siline udarca je ušivena. Najgore od svega, karlica mi je bila smrskana i preko 30 cm u asimetriji. Moji lepi devojački bokovi bili su široki kao kod deteta. Bolovi su bili nesnosni, a ja nemoćna da reagujem.

Ti dani operacija i spasavanja života bili su tek prvi na putu koji će potrajati dugih osam godina. Lekari su joj davali morfijum u vidu flastera da bi izdržala bolove koji su usledili.

Vratila sam se u svet živih

– Dve godine sam bila apsolutno nepokretna, probodena sa 80 igala i Lizarov aparatom oko karlice i potkolenica. Leva strana karlice je bila povezana dijagonalno sa šipkom na desnu potkolenicu, kako bi svakodnevnim mikromilimetarskim štelovanjem širili karlicu i vratili je u simetriju.

Bolnica postaje dom do juče zdrave i vesele devojke, brojne infekcije postaju rutina, a u njenoj glavi se vodila borba u kojoj je morala da pobedi sebe i teške misli. Kratkotrajni izlasci iz bolnice bili su joj teški, ali ih je s nestrpljenjem iščekivala.

– Sećam se kako me je brat vozio pančevačkim kejom, da vidim reku. Tako sam skupljala snagu za operacije koje su jedna drugu sustizale, a na kraju sam preživela svih 25. Nije bilo odustajanja jer, kako mi je doktor rekao, bila sam jedina koja je preživela sve te povrede i svakim korakom bila sam sve ponosnija na sebe.

Uz ogromnu podršku porodice, nakon poslednje operacije zamene veštackog kuka i ugrađivanja šine u potkolenicu vratila se, kaže, u svet živih. Pobedila je strah, položila vožnju i počela da živi sa dečkom, budućim mužem u stanu koji su joj roditelji kupili.

– Tada sam poželela da budem majka. Jedni doktori zabranjuju, drugi gledaju moju karlicu i ne žele da učestvuju u tome, ali dešava mi se čudo. Blizanačka trudnoća bila je radost i strah u isto vreme. Sve je bilo u redu do šestog meseca trudnoće, a onda sam se opet našla u dobro poznatoj situaciji. Opet bolnica, krevet i gledanje u plafon, ali u tome sam već bila specijalac.

Oduzet mi je trenutak najveće sreće

Svaka nedelja gledanja u plafon za Marinu je bila trijumf, a onda opet operacioni sto, maska, anestezija i buđenje. Umirio ju je spokojan odgovor lekara je da su bebice žive, da su na Institutu za neonatologiju.

– Bila sam srećna i zabrinuta, ali i beskrajno tužna što mi je oduzet i taj trenutak sreće da svoju decu privijem na grudi. Tuga me je preplavila kada su mi muž i brat saopštili da je jedna beba umrla. Moj dečkić nije izdržao. Nema utehe, ali kosmos mi daje Magdalenu, moju palčicu tada ne veću od dlana – kroz suze priča ova hrabra žena.

Magdalena je danas đak prvak, igra balet, jezike uči kao od šale i vesela je devojčica. Hrabra na mamu jer i ona rano detinjstvo pamti po lekarima koji su joj spasavali vid, po bezbroj fizikalnih i časova sa logopedom.

– Smeh i radost moje Magdalene kojoj sam posvetila zadnjih sedam godina života su neopisiva radost i nagrada za sve patnje. Međutim, život mi je nametnuo još jednu borbu, možda najbitniju u životu. Borbu za starateljstvom za svoju ćerku.

Marinin, sada već bivši muž zaljubio se na Dan zaljubljenih. Došao je kući, saopštio joj novost i u pola noći spakovao stvari. Neko u koga je 18 godina imala neograničeno poverenje nestaje iz njihovih života.

– Osećala sam se izdano i posramljeno. Bila sam u strahu za egzistenciju, ali sada je to prošlost. Radim kao direktor Doma za stare „Villa Sfera“ i sa bratom vodim porodični posao. Bivši muž smatra da nisam sposobna da brinem o ćerki jer ne mogu da potrčim! Ja nisam invalid, kako piše na papiru, ja sam borac i majka – odlučna je Marina da izbori još jednu bitku.

Izvor:Zena.blic.rs