Milomir je od dječaka bez doma postao gazda: Ćazim mi je rekao – dobićeš sve, imam samo jedno pravilo. Dan danas ga slijedim
Nesvakidašnja životna priča Milomira Jocovića iz Novog Sada mnoge bi mogla da rastuži, ali i postidi i motiviše. Detinjstvo je proveo u hraniteljskim porodicama i domovima, suočavao se sa situacijama zbog kojih je morao prerano da odraste, a potom zahvaljujući svojim radom, trudom i upornošću uspeo svojoj deci da obezbedi ono o čemu je i sam maštao.
Milomir Jocović, zvani Bongo, rođen je 1979. godine u Rumi. Prvih sedam godina odrastao je u Maloj Remeti, u disfunkcionalnoj porodici, gde su oba roditelja prečesto konzumirala alkohol. Zbog toga su ga socijalni radnici premeštali iz jedne hraniteljske porodice u drugu, ali niko od tih ljudi prema malom dečaku nije se ponašao kako treba. Na kraju je završio u Dečjem selu, a nakon punoletstva otisnuo se u život bez igde ikoga i ičega. Ipak, zahvaljujući sopstvenom trudu i ljudskim vrednostima, uspeo je da vodi lep i pristojan život i svakodnevno ostavlja svetle tragove iza sebe.
Milomir je u detinjstvu zaista doživeo razne muke. Kao osmogodišnjak, dešavalo se da iz hraniteljske porodice iz Iriga pobegne i peške dođe kod svojih roditelja, zbog čega bi dobijao batina od oca.
– Od nekih momaka sam čuo za Dečje selo i poželeo da odem tamo. Jednog dana sam se uputio peške preko Fruške gore za Novi Sad. Neki ljudi su mi stali i prevezli me, jer sam slagao da idem kući. Obreo sam se u nepoznatom gradu i uputio se u Kamenicu. Dok sam prelazio preko mosta, od Dunava sam mislio da je more – opisuje Milomir svoje putešestvije.
U Dečje selo je smešten 1989. godine. Uspomene koje ga vežu za to mesto su raznolike. Dopadalo mu se da se igra sa decom, ali danas smatra da su, pored divnih osoba, tamo radili i neki ljudi koji to nisu zaslužili, te da nije bilo baš sve onako kako se u javnosti predstavljalo. Nagledao se raznih događaja i sudbina dece sa kojom je odrastao, ali sam nikada nije krenuo stranputicom, niti imao problema sa zakonom. Kako kaže, uvek se klonio alkoholisanih ljudi i narkomana i vešto je uspevao da izbegne takva društva, piše Svetlana Bogićević za portal “Moj Novi Sad”.
Po izlasku iz ove ustanove, otišao je u Beograd, trbuhom za kruhom. Budući da je završio kurs za pekara, zaposlio se u pekari. Snalazio se kako je znao i umeo, pa se dešavalo da prespava i na klupi u parku ili u napuštenom automobilu, dok nije zaradio dovoljno da plati sebi sobicu. Kao dodatni posao, čistio je štale na hipodromu, a posle tri godine se vratio u Novi Sad.
– Volim Novi Sad, prirastao mi je srcu i za mene je to najlepši grad na svetu. Ne bih mogao da živim na drugom mestu, to je moja kuća i ovde se osećam slobodno. Nastavio sam da radim po pekarama, zaljubio sam se, oženio, dobio sina Vuka, pa i razveo, a ja sam dobio starateljstvo nad detetom. Kod mog prijatelja Ćazima u pekari sam radio šest godina i pokazao se kao dobar radnik, jednom mi je rekord bio 28 sati neprekidnog rada, ali on me nije terao na to. Bio sam tu uvek kada se desi nešto nepredviđeno, da nikad nema manjka u vitrini. On je to izuzetno cenio i nešto kasnije mi pomogao da otvorim sopstvenu pekaru, na čemu sam mu izuzetno zahvalan – iskren je Jocović.
Ćazim mu je kao kamatu ostavio samo to da i on jednog dana pomogne nekome, kao što je on njemu, a Milomir to nije zaboravio. Stoga se, otkako je 2016. godine otvorio svoju pekaru “Vuk 021” i razvio posao, trudi da bude izuzetno korektan prema svojim zaposlenima, a organizovao je i mnoge lepe i humane akcije.
– Pamtim Ćazimove reči da treba pomoći onome ko je vredan i dobar, te sam dvojici svojih pekara pomogao da kupe automobile, a trećeg sam slao na more. Dešavalo se i da sam ono što ostane poslepodne davao ljudima besplatno, a kada roditelj uđe u pekaru sa detetom, mališan uvek gratis dobije nešto slatko, kroasan, kolač, čokoladno mleko… – navodi vredni Novosađanin.
Ova pekara u Temerinskoj ulici je uvek vrlo posećena, a kupci izuzetno zadovoljni. Posebno su poznati po ukusnom domaćem hlebu koji se mesi po staroj recepturi, bez ikakvih aditiva. Pored toga, u asortimanu je i hrono hleb sa četiri vrste brašna, raženi hleb na metar, razna peciva, sendviči, pice, mantije, torte i kolači… Sve je uvek sveže, jer se peče tokom celog dana.
Svog rođenog brata Milomir je zaposlio u svojoj pekari, a oca posećuje u staračkom domu. Živi od svog rada, a sve na svetu mu je njegova nova porodica, supruga Danijela, kojoj je neizmerno zahvalan na podršci koju mu pruža i njihova tri sina, Vuk, Lazar i Vasilije, za koje mu je najveća želja da ih izvede na pravi put.
Za pomenuti portal Milomir je podelio i svoju pesmu inspirisanu životom i dešavanjima u domu u kojem je stanovao.
Bongova pesma
“Sedimo na stepeniku ispod stare zgrade i čekamo da nam s neba nešto lepo padne.
Hoćemo da krenemo, a ne znamo gde, nemamo ništa, a želimo sve.
Jedni od drugih hranu krali mi smo, jer dovoljno nikad dobijali nismo.
Nadležne smo, naravno, na dobroj nozi viđali, jer su od donatora dobro zarađivali.
Istek’o nam rok, na ulicu nas šalje, u glavi nam blok kako ići dalje.
Svako nasvoju stranu, šta je život nismo znali,
neko je uzeo zanat, neko marihuanu, neki su opstali, a neki su pali.
Hej, dome, stari dome, u tebi se mnogi slome,
i mnogi su tu odrasli, al’ nisu se baš svi spasli.”
