Ja sam muslimanka iz Sarajeva, a tata mi je pravoslavac: Ušla sam u crkvu i shvatila šta želim, no mama to ne bi podnijela
Kaže da ima 14 godina i da je rođena u mešovitom braku. Majka joj je muslimanka iz okoline Srebrenice, dok je otac iz pravoslavac iz Sarajeva. Veza njenih roditelja započela je u Sarajevu, gde su se upoznali i odlučili da imaju dete, iako su dolazili iz različitih kulturnih i religijskih pozadina. Ljudi oko njih nisu imali prigovora na njihovu vezu, ali su majka i otac verovatno osećali pritisak zbog različitih verovanja i običaja.
Nakon završetka rata, situacija se promenila – otac je morao da ode u inostranstvo kako bi radio i obezbedio finansijsku sigurnost, dok je majka ostala u Sarajevu i nastavila samostalno da odgaja dete. Otac je želeo da bude prisutan u detetovom životu, ali su ga finansijske prilike i udaljenost sprečavale da ostvaruje redovnu fizičku blizinu sa porodicom. Na kraju, majka i otac su se zvanično razveli, što je dodatno zakomplikovalo život deteta koje je već nosilo teret dvojnog identiteta.
Iako se redovno čuje sa ocem, ona opisuje osećaj nepripadnosti koji prati njen život. Na jednoj strani, ona je muslimanka po majčinom nasleđu i odgajana u toj veri, dok je na drugoj strani osećala bliskost sa očevom pravoslavnom verom.
“Moja majka je poreklom iz okoline Srebrenice, a mog oca je upoznala u tom gradu i odatle je sve krenulo. Niko nije imao ništa protiv njih dvoje. Samo nisu bili za to da imaju decu jer su mislili da će ih razlika u kulturama, odnosno veroispovesti razdvojiti. Nakon rata i završene srednje škole u Sarajevu moja majka nastavlja vezu sa mojim tatom i tako sve do 2009. Tad je saznala da je trudna. Otac je bio srećan, ali s obzirom na finansijsku situaciju, odlazi u inostranstvo da radi kada sam imala tri meseca. Redovno mi šalje alimentaciju, jer su se, igrom slučaja, razveli. Da se razumemo, i dalje su u korektnim odnosima. Sad, 14 godina kasnije, često se čujem sa tatom. Jednom mesečno dolazi čak iz Moskve (gde se ostvario) samo da bi video mene. Međutim, ja sam od malena ‘u islamu’, ali me i dalje srce i neki unutrašnji osećaj vuče ka pravoslavlju”, započela je priču ova 14-godišnjakinja.
Ovaj osećaj povlačenja ka pravoslavlju doživljava kao unutrašnji konflikt jer u svom srcu oseća toplinu prema toj religiji, iako joj pripadnost islamu donosi osećaj pripadnosti sredini u kojoj živi.
Potom je opisala kako je izgledao njena poseta crkvi.
“Moj prvi odlazak u crkvu i ta toplina oko srca, taj neki mir, nikad se ne zaboravljaju. Iako sam još ‘mala’ da odlučujem, mislim da ne pripadam ovde u centru Sarajeva, među ljudima koji mrze različitosti. Želim da ponosno sednem i svima kažem u šta verujem, ali nemam snage. Šta da radim, ne znam”, završila je svoju ispovest.
Jedna grupa ljudi sa Redita savetovala da se ne zamera majci, dok je druga bila stava da radi po svom osećaju.
Ako si stvarno maloletna, živiš sa majkom i ne troluješ, savetovao bih ti da ne otežavaš sebi život, ako misliš da ona ne bi dobro prihvatila tvoje interesovanje za hrišćanstvo, tj. da to zadržiš za sebe dok se ne osamostališ”, “Budi to što jesi i niko to ne može da ti naredi/zabrani. Ja sam lično ateista i moji doslovno umiru i preblede kad god to izgovorim, i onda kreće ludačko ubeđivanje da verujem u Boga. Od mame i tate i ne toliko koliko od baba/tetki/striceva”, “U istoj sam situaciji, otac katolik, majka pravoslavne veroispovesti. Ja sam ateista”.
Drugi joj nisu poverovali u priču jer smatraju da je Sarajevo veoma tolerantan grad kada su različitosti u pitanju.
“Odrastao sam u Sarajevu gde sam išao u škole sa osobama različitih veroispovesti. Najbolji drugovi su mi pravoslavci i katolici. Zato, zaobiđi me te priče kako je Sarajevo zatrovano. Naravno da uvek i svuda ima izuzetaka i da će se nas neke budale koje su zadojene mržnjom huškati međusobno”, pisalo je u jednom u komentara.
Kako biste vi posavetovali ovu devojku, šta je, po vašem mišljenju, najbolje da uradi?
Sa osećajem nepripadnosti suočava se svaki put kada se nađe u okruženju ljudi različitih veroispovesti u centru Sarajeva. Ona se često oseća kao da ne pripada ni jednoj ni drugoj zajednici u potpunosti. Ovaj osećaj izražava rečima da ponekad misli da ne pripada nigde.
Stil.kurir.rs
Najteži je osećaj da ne pripada nigde. Da je negde izmedju na pustom i izolovanom prostoru koji svi zaobilaze i koga se svi gade. Jadna devojčica. A vera, ali ona u pravom smislu te reč, nosi se u srcu, i srce te vuče tamo gde osetiš upravo ono što je osetila ova mlada devojka. Tragična je ta rsatrzanost sa kojom se nosi još kao ranjiva devojčica a još su tragičniji ljudi, koji je nagovaraju i otežavaju joj život. Neka bude ono što želi. Ja uvek tvrdim da pravi vernici, nikada ne mogu biti loši ljudi. Samo loši ljudi skrnave svaku veru, vitopere je i prilagodjavaju poruke te vere u skladu sa svojim sirotinjskim duhom. Možeš biti pravoslavne vere, ili sledbenik Islama, to je na svakom ljudskom biću da odluči.
Opet ova balega jutarnja konjska
Nek su svi zivi I zdravi a svako neka se ponasa kako misi i oseca da treba.
“Ja sam muslimanka iz Sarajeva, a tata mi je pravoslavac”
E stoko nepismena, nemaju muslimani tatu već baba, ne lažite više
Ti si upravi, krasta, i to ona maligna, koja se teško leči i uklanja, na licu Islama. Takvi kao ti donose bedu pravim vernicima, uvlače ih u nesreću i sukobe. Ako neko nevinom detetu kaže “E stoko nepismena” a sumnjam da imaš više od dva razreda osnovne škole, onda je sve rečeno. Ti ćeš da naučiš kako će ona zvati svog oca? Znači, zato što je svog oca nazvala tata ona je stoka? Šteta je što poludivlje ljude poput tebe trpe medju sobom ostali gradjani Novog Pazara i okoline. Zbog tebe, i tebi sličnih, mnogi na pomen Islama i vernika te religije, dobijaju nagon za povraćanjem i spuštaju ih na tvoj nivo. Da ti se pruži prilika, ako se već nisi u tom “sportu” oprobao, ti bi klao, silovao, palio i mučio svu “stoku” poput ove devojčice. Ti si jedan isprdak ljudski, koji nigde ne pristaje.