18 godina je provela na PUSTOM OSTRVU potpuno sama: Bezimena žena preminula je u NEZAMISLIVIM mukama nakon što su je moreplovci spasili
Roman “Otok plavih delfina” zasniva se na istinitom događaju o indijanskoj devojci Karana koja je s 18 godina živela potpuno sama na ostrvu na zapadnoj obali SAD-a. Priču je napisao američki autor Skot O’Dil 1961. godine, a za to je osvojio medalju ‘Newbury’.
Roman započinje priču kada ruski trgovci krznom i pleme s Aljaske stignu na ostrvo i sukobe se s domaćim stanovništvom. Beli misionari tada dolaze na ostrvo da evakuišu autohtono stanovništvo radi zaštite preostalih članova plemena, ali Karanin brat ostaje na ostrvu, a ona skače s broda kako bi ostala s njim.
Brata ubije čopor pasa i ona ostaje sama. Tako je živela naredne dva decenije. Lovila je ribu, gradila skloništa i brinula se o sebi. Priča o preživljavanju mlade devojke inspirativna je i nadrealna, a u romanu je jako dobro opisana.
Roman je zapravo zasnovan na istinitoj priči
Najbolje od svega je što priča nije izmišljena. U 19. veku Indijanci su živjeli na ostrvu Sveti Nikola (San Nicolas) koje leži neposredno uz obalu Kalifornije. Dugih 18 godina, od 1835. do 1853., na ostvu je živela jedna žena, čije je pravo ime nažalost ostalo nepoznato. Ostrvo je naseljavalo pleme “Nicoleño”, a misteriozna žena je poslednja preživela iz plemena.
Njeni sunarodnici proterani su 1835. godine kada je stiglo rivalsko pleme iz Aljaske. Došlo je do sukoba, a oko desetak preostalih Indijanaca s ostrva prebačeno je na obalu Kalifornije radi sopstvene sigurnosti. Onog dana kada je brod došao po preostalo stanovništvo, ostrvo je pogodila snažna oluja. Ukrcavanje je trajalo kraće nego što je bilo planirano, a jedna žena nije uspela da stigne do broda.
Nejasno je što se tačno dogodilo, možda je ostala namerno i izabrala život na koji je navikla, a možda je došlo i do nesreće, a jedna od pretpostavki je da možda ipak nije bila sama kao što je opisano u romanu. Tokom narednih 18 godina, mornari su širili priče o misterioznoj ženi na ostrvu. Mnogi su je tražili, ali bezuspešno.
Konačno je pronađena
Konačno, 1853. godine pronašao ju je prodavač krzna, Džordž Najdiver. Pratio je tragove na pesku kako bi pronašao ženu. Izgledala je bezbrižno, skidala je krzno sa životinje u suknji koju je sama napravila od ptičjeg perja.
Bezimena žena živela je u katakombi, nešto između pećine i kolibe koju je izgradila od kostiju kita. Arheolozi su kasnije pronašli ribarske kuke, harpune i posuđe od školjaka.
Kada su je pronašli imala je oko 50 godina i bila je jedina preživela koja je pripadala plemenu. Doveli su je na obalu i živela je s Džordžom i njegovom suprugom u Santa Barbari. Međutim, nije mogla da komunicira jer nije znala jezik, a na kraju ju je dočekala sudbina mnogih Indijanaca koji su došli u kontakt sa “spoljnim svetom”.
Njen način života i imuni sistem bio je potpuno drugačiji od njihovog. Razbolela se od dizenterije i preminula je sedam nedelja nakon što je pronađena.
Malo pre smrti dobila je ime Huana Maria. Sahranjnea je u grobnici porodice Najdiver. Misterija njenog života nikada nije do kraja razrešena jer je istraživanje moralo da se obustavi zbog zaštite određenih vrsta lisica na ostrvu, piše The Vintage News.
(24. sata.hr)
