“SREĆO MOJA, NIKAD TI NEĆEŠ OTIĆI NA NOGAMA”: Prije 20 godina sjeo u auto i otišao u grad, sljedeće čega se seća jesu riječi medicinske sestre u bolnici
Nenad Milićević iz Zabrežja ima 41 godinu, a već 20 je u invalidskim kolicima. 2002. godine u teškoj saobraćajnoj nezgodi ostao je paralizovan zbog povrede tri vratna pršljena.
To je bila noć izlaska, kao i svakog vikenda pre toga, čak smo par minuta pre nesreće razgovarali gde ćemo za Novu godinu, šta ćemo da obučemo… Da bi to sve u jednom trenutku nestalo i posle toga više nikad ništa nije bilo isto. Sve što je čovek planirao, mora da zaboravi. Oporavak od takvih nesreća je neizvestan, jedni kažu “prohodaće se”, drugi kažu “neće”. Jako je teško, kažu, čovek se povredio i seo u kolica, ali tu ima pratećih stvari, drugo – i porodica pati – prića Nenad Milićević za “RTV Mag“.
Do nezgode je došlo usled neprilagođene brzine. Nenad je bio u automobilu sa još četiri druga koji su, takođe, bili povređeni. Međutim, te noći Nenadov život je krenuo drugim putem.
– To je toliko munjevito bilo da ja samo pamtim kako vidim u Ace Simovića one lampe kako sijaju i onda ih odjednom vidim unatraške, varnice i neki zvuci neprirodni. Sledeće čega se sećam jeste da ležim i gledam auto pored sebe koji je okrenut na stranu, curi mi neko ulje po ruci, ali ja više ne mogu da se pomerim, sav sam utrnut. Nešto govorim, ali niko me ne čuje, toliko više nemam snage – priseća se Milićević.
Nikada neće, kaže, zaboraviti trenutak kada mu je saopšteno da više neće stati na svoje noge.
To je soba u kojoj su bili i muškarci i žene, intenzivna – poluintenzivna nega, video sam da ljudi ulaze i izlaze non-stop, izlaze na nogama, pozdravljamo se i ja čekam trenutak kada ću da odem iz nje. Pitao sam jednu sestru kad ću da idem, a ona mi je samo rekla: “Srećo moja, nikad ti više nećeš otići na nogama”. Ona je prva koja mi je to tako direktno rekla, pitao sam se da li je to stvarno tako, ali vidim da ne osećam svoje telo od grudi nadole. Tako je i bilo, sledi rehabilitacija i navikavanje na taj sistem rada tela, ali ta atmosfera u bolnici – tu smo svi jednaki i čovek se nekako navikne – dodaje.
Kasnije je usledio period koji ga je više boleo – kada je izašao na ulicu, među ljude koji hodaju.
Nailaziš na ulici na sažaljenja, neki ti kažu: “Džaba ti sad sve”, video sam jedan mlad čovek se prekrstio: “Ne daj Bože nikome”, kao da ja nisam tu i ne čujem i ne vidim šta priča – priseća se Nenad.
Bez obzira na sve, nije pao u depresiju. Godinu dana nakon izlaska iz bolnice krenuo je, kako voli da kaže, u šetnje.
Te moje šetnje su mi održale komunikaciju sa ljudima, održale su me u zdravoj pameti i dan-danas – šetnje, vežbe, čitanje knjiga, filmovi, putovanja – kaže Nenad.
Nakon nekoliko godina od udesa, Nenad je ponovo seo u automobil.
To je bio trenutak o kojem sam ja maštao. Prvi put, sedam meseci posle nesreće, jedan prijatelj koji je isto u kolicima mi je dao da probam da sednem u auto. Teško mi je bilo da vozim, jer je to bio moj prvi kontakt sa ručnim komandama, posle sam napravio pauzu od pet-šest godina dok nisam dobio svoj auto sa ručnim komandama. Koliko sam ja to želeo, toliko sam se i plašio, nije to više bila ista vožnja, definitivno mi oslobađa put u svet, ali više me je bio strah – priseća se Milićević.
Uvek je imao podršku porodice, 2016. godine se oženio, a supruga Jasmina je dala novi smisao njegovom životu.
Jeste da sam na točkovima, ali trudim se da se ne razlikujem od drugih ljudi. Treba uživati u životu dokle god je čovek živ i može da se kreće kako-tako – poručuje Nenad.
Jednu stvar, napominje Milićević, ipak, vozači bi uvek trebalo da imaju na umu.
– Želelo bih da im uputim apel da ne misle da su gospodari brzine, jer to se tako otme i u deliću sekunde život više nikad nije isti. Sve što su mislili i planirali nestaje. Na primer, ja najobičniju šetnju moram da planiram, a to čoveka nervira, tako da moraju ljudi da budu svesni da treba da vežu pojas, smanje gas, da ne bi došli u situaciju u koju sam ja došao- zaključuje.
Izvor:RTV Mag/Blic
