Čim sam sahranio ženu, počeo sam da živim: Shvatio sam da sam u braku bio samo rob, bio sam i gladan i žedan
Ispovest čoveka koji je nakon ženine smrti počeo da živi prepuna je zanimljivih detalja.
“Uvek je to jednostrano i neobjektivno napisano kao da su samo muškarci loši i uzrok problemima u braku. Moj slučaj pokazuje da se može itekako živnuti nakon gubitka supruge. Tek nakon što sam postao udovac, progledao sam kao da sam dobio novi život”, piše u uvodu svoje poverljive priče.
Nadalje piše da se oženio kada je vreme za to došlo, onako kako je tada bilo normalno. Nije bilo velike ljubavi, ali živeli su zajedno i to se smatralo ispravnim.
“Moja supruga bila je mlada učiteljica. Nikada nije volela taj posao, ali ga je obavljala savesno. Govorili su da je stroga i pravedna. Ja u njoj nisam video ni iskru ni radost koja je potrebna za tu službu.”
Zapravo, pitanje je koliko je volela decu, jer Milan piše da je nekoliko godina nakon ženidbe saznao da je otac devojčice Marije iz kratkotrajne veze pre braka.
“Vest je stigla kao grom iz vedra neba. Supruga je poludela kada je to saznala, kao da sam je prevario. Sledile su godine drama i svađa svaki put kada bih video svoju ćerku”, navodi.
Majka njegove žerke nikada nije tražila priznanje očinstva niti alimentaciju, pa ipak, trudio se pridonositi koliko je mogao. Ali u tajnosti, da supruga ne sazna.
Mariju sam viđao krišom, na mestima gde nas supruga nije mogla videti. Isprva sam je dovodio kući, ali nakon svakog takvog druženja, supruga bi me danima častila ‘tihom misom’. S ćerkom sam se viđao u parkovima, ispred škole, ali nikad u stanu njene majke jer bi to tek izazvalo haos”
Imao je zlatne ruke
Milan je, objašnjava, radio u autoprevozničkom preduzeću i bio je vešt s rukama. Sam je obnavljao stan, zidao klijet, sadio vinograd i gradio vikendicu gde su leti odlazili on i supruga. Voleo je raditi rukama, to ga je odvajalo od mučne svakodnevice koja je bila ispunjena vidljivim znakovima nedostatka ljubavi i smisla.
“Dece nismo imali, a supruga je živjela u paničnom strahu da će Marija naslediti sve što smo zajedno gradili. Zato je sva imovina bila na njoj. Testament je napisala kod advokata tako da, ako ona umre pre mene, sve nasleđuju njeni nećaci, a ja imam pravo uživati u imovini do kraja života”, govori Milan.
Gladan hleba, žedan vina
O lišavanju malih životnih radosti kratko kaže: “Nikada nismo jeli sveži hleb jer je čula da nije zdrav. Kupovali smo hleb svaki dan, zamrzavali ga i jeli nakon par dana. Imao sam vinograd i radio vino, ali ona bi mi dozvolila samo jednu čašu vikendom i praznicima. Ako bih se uspeo iskrasti i cugnuti malo više, bolje bi mi bilo da se ni ne vraćam kući. Prijatelje i neko veseljačko društvo nisam smio imati. Ako bih se družio s momcima nakon posla, opet bi danima ćutala i bila neugodna. Život s njom bilo je hodanje na prstima po minskom polju. Sve što sam napravio moglo ju je ozlovoljiti.”
Milan kaže da o razvodu nije nikada razmišljao, iako sada misli da je trebao davno to učiniti, pogotovo jer sa suprugom nije imao decu.
“Nisam posve siguran da nije ostajala trudna, ali moguće je da se rešavala trudnoća. Nije bila zla osoba, samo hladna i stalno u strahu da će moja ćerka naslediti imovinu koju smo stvarali.”
“Svi zaslužuju ljubav”
Ni penzija mu nije donela olakšanje. Supruga nije našla mir i bila je skoncentrisana na unapređenje vikendice, zgrtanje nekretnina, podelu zemlje. Na kraju je stradala nesretnim slučajem, navodi Milan.
“Bio je to užasan trenutak, ali nakon prvotnog šoka, stao sam na noge nakon mesec dana i shvatio da sam ceo život protratio živeći u strahu i pod njenom čizmom. Odnos s ćerkom se jako brzo popravio. Ona je odrasla žena koja ima svoju porodicu, brine o meni i družimo se bez straha. Deda sam.”
Zna da na sudu može lako dokazati bračnu stečevinu, ali Milan ne želi ulaziti u sukob s porodicom pokojne supruge.
“Za imovinu se neću boriti, Marija kaže da njoj i njenoj deci ništa od toga nije potrebno. Sve sam prepustio nećacima pokojne supruge i sada koristim samo stan u kojem živim. Razmišljam i njega prodati i kupiti novi, neopterećen uspomenama na težak život koji sam imao, ako mi nećaci to dopuste. Imao sam sve, a nisam imao ništa”, kaže.
Iako je voleo suprugu, a misli da je na svoj način i volela njega, slobodan od straha i pritiska sada uživa u svakom danu koji mu je preostao.
“Nikada nisam slutio da život može biti tako lep. Srećan sam što konačno živim. Možda nismo svi isti, možda nemamo svi jednake kapacitete za druge, ali svi zaslužujemo živeti srećno i slobodno”, zaključuje.
(Stil/ Moje vrijeme)
