Šta sve morate znati ako se sa djecom planirate preseliti u inostranstvo – Otkrila žena iz Srbije koja živi u Berlinu
Kako da se dete što bolje prilagodi među vršnjacima u inostranstvu?
Preseljenje s porodicom u inostranstvo može da bude veliki izazov, a posebno prilagođavanje dece na novu sredinu. Roditelji u potrazi za boljim životom neretko smetnu s uma da detetu može biti jako teško u novoj sredini, u novoj školi, među nepoznatom decom koja govore nepoznatim jezikom. Moguće je da se oseti izolovano i odbačeno, te je jasno da roditelj kod preseljenja prvo mora da misli o takvim stvarima – o sreći svog deteta jer u suprotnom sve drugo nema smisla. To prilagođavanje deteta na novu sredinu u inostranstvu jako je važno jer ga, nažalost, često prati problem vršnjačkog nasilja. Šta su mogući uzroci i šta je najpametnije da roditelji urade ako primete znakove nasilja, za naš sajt govori Nevena Piperin iz Berlina koja radi kao kouč za mame u preseljenju.
Za početak ona govori kako se u Nemačkoj odnose prema problemu takozvanog bulinga.
Magična reč „stop“
„Veliki je zadatak odgajati decu. Ne mislim samo na hranu i odeću i vaspitanje koje podrazumeva dobro ponašanje već mislim i na vaspitanje ličnosti koja ima samopouzdanja i koja zna svoje i tuđe granice. U berlinskim vrtićima decu od ranog uzrasta uče šta je to nasilje i imaju vežbe čiji je cilj da deca nauče kako i kad da kažu magičnu reč ‘stop‘. Ova reč postaje vrlo važna u daljem razvoju i roditelji se takođe uključuju u ovaj proces učenja.“
Naime, kako kaže Nevena, vršnjačko nasilje kreće još u vrtiću, najčešće kroz igru.
„U toj igri se uvek vidi koju stranu deca zauzimaju, da li nasilnika ili žrtve. Najčešće, deca koja su uistinu nasilna imaju probleme kod kuće. U tako malom uzrastu tih problema nisu svesna, pa ih ispoljavaju na različite načine. Konkretni primeri u vrtićima uglavnom podrazumevaju fizičko nasilje. Uzrast i svesnost dece je na tom nivou da je to jedini način da ispolje agresiju. Još uvek im je socijalni krug sužen da bi naučila ružne reči. Roditelji ipak od toga mogu da ih zaštite ili na njima prilagođen način objasne šta te reči znače i da ih nije lepo govoriti.“
Škola je u tom smislu druga dimenzija koja je i manje kontrolisana, a sve je dodatni izazov za decu koja su se doselila iz druge države, recimo, Srbije.
„U susretu sa školom deca imaju jako puno izazova – novo društvo, novi učitelji, novi prostor. Za svako dete je to veliki izazov koji je na svoj način stresan. Deca se nalaze u procepu između vrtića i škole i ne znaju da li su mali ili su odrasli. Potrebno im je puno vremena da se pozicioniraju. Ako na to dodamo dete koje je u preseljenju i koje vrlo često ne zna jezik zemlje u koju se seli, stvar je otežavajuća. Deca imaju jako dobre senzore za prepoznavanje ko je jak, a ko je slab. Retko kada se desilo da druga deca šikaniraju jedno samopouzdano jako dete koje ima razvijenu socijalnu inteligenciju. To možda može da se desi jednom i tu je kraj. Iza takvog deteta stoje mama i tata koji su ga vaspitali tako da se odmah obrati za pomoć, pre svega njima kako bi adekvatno odmah reagovali. Tu je uloga roditelja nezamenljiva.“
Mama i tata moraju da glasno traže podršku
Naša sagovornica ističe da ima slučajeva kada je vršnjačko nasilje konstantno i tu je opet uloga roditelja nezamenljiva.
„Naravno, podrška škole je od velikog značaja, ali ona nekada mora biti glasno i jasno tražena. Roditelj mora biti uporan i jak, mora da ide do kraja da bi zaštitio svoje dete jer mu je uostalom to jedna od osnovnih uloga.“
Nevena kaže i da ono što čitamo na forumima jesu dvojaki problemi. Naša deca mogu biti izložena nasilju i od druge dece i od škole (učitelji, nastavnici…). Međutim, ona ističe da to ne znači da su naša deca negde šikanirana, a u Srbiji ne. Pogrešan je utisak kako se to u Srbiji ne bi desilo jer svi znamo da se ove situacije dešavaju i ovde i tamo negde i svuda u svetu i da nasilje ne bira.
