SRBIJA: “KAD MI JE NUĐENO NISAM UZEO, SAD KAD HOĆU – NEMA”: Kajem se što sam ostao neženja: “Najteže mi je zimi kad nema nigdje nikog!”
Evo kako možete prvi vidjeti ekskluzivne vijesti sa Sandzaklive.rs portala na svom facebooku / Pogledaj → OVDJE
Nije dokoličar što zaludno troši dane, niti bekrija koji juri od čaše do čaše, ni prgavi seoski gilipter sklon zametanju kavge. Praznih džepova, ni to. Sto probirljivih dama dovedi da mu oceni izgled – teško da će naći falinku, konzilijum lekara pozovi da ga pregleda – reći će da je zdrav kao dren.
Opet, 52-godišnji Željko Grujičić iz Roške Banje kod Požege je i dalje momak, jedan od mnogih neženja u sve praznijoj dolini Velikog Rzava i selima okolo. Da nije bilo žena koje bi pošle za njega, pa nekako i da ga pravdaš.
-Kada mi je nuđeno od Boga i ljudi nisam uzeo, a sad kad hoću nema. Prošlo, našlo drugog ono je meni bilo namenjeno, ali ne i suđeno – sažeo je Željko kako ostade neoženjen.
Neumorni je građevinac je koji se izdržava od sezonskog rada, usput vičan je drugim poslovima. Živi sam u dopadljivom, renoviranom kućerku, prostranom da bude krov nad glavom celoj porodici, pred njim je uredno dvorište, a kraj njega ribnjak koji je napravio zajedno sa prvim komšijom. Kraj imanja mu teče potok koji zamiče u Rzav, koju stotinu metara dalje izvire lekovita voda, provereno dobra za kosti, kožu, oči, živce, zbog koje narod svraća u Rošku Banju.
Kao da je od stene odvaljen. Visok je dva metra i centimetar pride, preko leđa mu ceo metar, ruke mu snažne, hrastove bi mogao da čupa, korak mu je kao nečija dva. Kad stavi mačku u šaku još jedna bi kraj nje mogla leći. Tako stasit i jak, a monaški smiren, kad ga slušaš dok razgovetno priča mislio bi da je fakultetlija, a ne diplomac trogodišnje škole.
Željko Grujičić je onaj džin iz bajke pred čijom firugom, kad izbije iz šume i krene ti u susret, ostaneš rezevrisan, a posle te kupi dobrotom i toplinom.
Još kad bi imao ko da deli ljubav sa njim i odrasta uz njega.
-Žalim, naravno da žalim, što sam neženja i bez dece. Samački život nije za čoveka. Sve se svede da budem sit i u toplom, ali kuća mi prazna. Lepo je leti kad u Roškoj Banji ima ljudi sa kojima provedim slobodne sate, ali kad dođe zima, kad nema nikog, kad se nigde ne može, uhvate me samoća i tuga – pričao mi je Željko na Malu Gospojinu kad je voljom crvenog slova ostao kući da odmori.
Četiri kuće su oko njegove i u svakoj po jedan neženja, svaki zagazio u šestu deceniju. Mnogo je još takvih u Rogama, Svračkovu, Rečicama, Godoviku, Rupeljevu, ostalim selima ovog dela požeške opštine.
Neki imaju opravdanje da devojke za njih nisu htele, da su na spomen udaje bežale od sela kao đavo od krsta, da im je draži život s muškarcem koji umesto kaljavih opanaka nosi čiste cipele. Grujičić nije jedan od njih.
-Lagao bih kad bih rekao da nisam sreo pravu. Ne krivim nikog drugog, samo sebe i svoju nepromišljenost. Dok sam bio mlađi imao sam četiri-pet ozbiljnih veza, neke devojke su htele da se udaju, ali meni nije padalo na pamet da ženim pre tridesete. Vikao sam: Mladi smo, ima vremena, važno je da se volimo, neće mladost tako brzo proći. A prođe, prohuja, kao dlanom o dlan da si uradio. Posle tridesete godine tek ubrzaše – slegao je ramenima neženja iz Roške Banje.
Većina starih ljubavi su bile iz okoline, dobre devojke iz čestitih kuća. Sad su supruge, majke. Željko im želi sve najbolje u životu. Nedavno je nazdravio vršnjaku, drugu iz detinjstva, koji je postao deda.
Nema nikog ko će reći da je Željko raspikuća koji je godine, za kojima se danas kaje, spiskao u arčenju i momačkom ludovanju. Samo je mislio da je još rano.
Prva polovina devedesetih utkala se žestoko u Grujičićevu današnjicu.
Bila je inflacija i nije se imalo. Radio sam sedam dana za pet maraka. Sa kojim parama sam mogao da izdržavam porodicu? Polako, čekaj, govorio sam sebi, doći će bolje vremene, ženiću se kad steknem da mi čeljad ne oskudevaju. Čekaj, čekaj, ne dočekah. Kad sam došao do nekih para bilo je kasno – širio je snažne ruke.
Za svoju najveću smatra što nije na par godina otišao da radi u Nemačku ili Rusiju. Zaradio bi i stvorio komfora da se oženi. Uz novac, kaže, ide više svega. Hteo je ženu da dovede na sigurno.
-Ženi se, ženi, razmišljaj s kim ćeš ostati kad ostariš, govorio mi je otac. Moja majka ga je ostavila kad sam bio mali, a on je pre nje imao još jednu ženu. Pusti ti mene, odgovarao sam mu, dva puta si bio ženjen i gde su ti sad obe. Spominjao mi je da je moj deda sa dve žene rodio dvanaestoro dece, od kojih je dvoje preminulo, nabacivao mi da ću kao izrod u familiji ostati bez poroda – govorio je Željko.
Sve je otac, priznaje, bio u pravu, kao i svi drugi koji su mu govorili: „S kim ćeš ostati? Kome ćeš pomoći, ko će ti pomoći kad ti klekne zdravlje? Kao rođen si da budeš otac i lepo vaspitaš decu, zgodan si i vredan da te mnoge požele, u tebi je ljubav i dobrote da ih deliš sa suprugom do kraja života“
Jesen je, brzo će i zima, period kad za građevince nema posla. Opet će se Grujičiću dan svesti na ustani, jedi, procunjaj Požegom, idi kod komšije, vrati se, legni, upali televizor. A uveče – što se ne oženih?
Kad bi mogao da vrati vreme unazad zna šta bi uradio prvo. Najdraži mu kažu da ni sad nije kasno.
Izvor:Blic
