“Mama, da li Nađa na nebu ima šta da jede”: Nina je izgubila ćerku, a njena bolna priča je podrška za druge

Ovako za Telegraf.rs počinje priču Nina Katana, majka koja je rodila devojčicu i izgubila je nakon godinu dana borbe. Danas, ona ima jednu želju – da pomogne svima koji su u sličnoj situaciji i da svoje iskustvo podeli kako bi ostalim roditeljima koliko-toliko olakšala teške dane.

Sve je, kaže, bilo u redu, a onda je jedna poseta lekaru promenila sve. 

– Trudnoća sa Nađom je protekla uredno. Tek u 8. mesecu trudnoće primećen je manjak plodove vode te sam ležala na patologiji trudnoće i praćena tamo dve nedelje. Porodili su me mesec dana pre termina i tek tada sam videla da beba ima anomaliju, izraslinu na leđima – počinje Nina.

Prva dijagnoza je bila strašna, ali ono što je usledilo, bilo je za maleno dete pravo mučenje. 

– Lekari nisu odmah prepoznali dijagnozu: rascep kičmenog stuba, koji nosi naziv mijelomeningokela. Borba kreće odmah jer se takav rascep kičmenog stuba treba rešiti operacijom u prvim satima nakon porođaja, a Nađa je operisana tek 11. dan po rođenju. Nastaje mnogo problema: infekcija pseudomonasom, tromboze u glavi, zatim i sepsa od bakterije klebsiele. Razvija se i hidrocefalus, te Nađa dobija šant (cevčicu koja reguliše protok likvora). Dešava se infekcija šanta, meningitis, sepsa, dve reanimacije. Sve ovo što nabrajam su prvih pola godine Nađinog života – priseća se majka.

Nađa se potom oporavlja. “Volim da kažem da su meseci mart, april, maj, jun, jul, i deo avugusta 2022. – meseci njenog oporavka i našeg mira”

– Izašla je kući 16.maja, bila preko dva meseca, a onda je 9.avgusta 2022. opet vraćena u bolnicu zbog problema sa crevima i tu je njeno srculence prestalo da kuca 19. decembra 2022. Nađa je preminula od posledice sepse, izdvojena je bolnička bakterija klebisela, na koju nije delovao nijedan antibiotik i koju je dobila još po rođenju. To je veoma opasna bakterija i pacijent osetljiv kao što je bila moja Nađa protiv nje nema šanse. Nega je morala biti dosta bolja, izolacija dosta stroža nego što je bila. Danas krivim i sebe što nisam insistirala da nas izdvoje na odeljenje neurohirugije gde smo imale dobru negu, gde su je u avgustu sestre spasile kada su rešile problem sa stomakom. Umesto toga, mi smo bile na gastro odeljenju, gde dete poput Nađe ne bi trebalo da leži – prepričava nam Nina.

Nađa je imala samo godinu dana, ali je svu muku hrabro nosila na svojim malim plećima. 

– Za tih par meseci (od avugusta do decembra 2022.) kada bih nabrojala šta se sve dogodilo bebi koja ima tek malo više od godinu dana, ne biste verovali. Ključni momenat jeste taj što je magnetna rezonanca glave rađena 11.11.2022, a očitali su tek 18.11. kada su je hitno odveli u salu i meni rekli da se ta operacija radi na osnovu MR-a glave i da je u toku borba za njen život. Neurohirurg je našoj doktori pre toga preneo da je “magnetna na prvi pogled u redu”. Očigledno, nije bila i svih tih dana se Nađa mučila.

Lekari su dali sve od sebe, ali je bolest bila jača. Majka se s bolom seća trenutka kada je pogledala svoju ćerkicu i shvatila koliko je loše. 

– Najgori period je bio baš taj, kada sam videla da Nađa nije dobro, ležale smo na jednom od odeljenja. Dežurne lekare sam molila da je prebace na intenzivnu jer mi je dete imalo pritisak 216 sa 170 i nešto. U jednom momentu, bila je odsutna, nije se smejala, koža je bila prošarana. Prebačena je tek u momentu kada sam joj temperaturu 40.5 skidala jedva na 40. Nađa je živela još mesec dana posle toga. Na intenzivnoj hirurškoj imali smo dobru saradnju sa lekarima, ali oni su samo spašavali sve ono što nije viđeno na vreme. Dali su sve od sebe, ali sepsa je donela komplikacije o kojima ne mogu da pričam jer je isuviše teško. Tako je bilo da mi se svaki put kad pomislim na taj poslednji Nađin mesec stvori teška grudva u grudima, nekad teško dođem i do vazduha kada se setim nekih pojedinosti.

Majka je osetila da se nešto dešava i došla da prespava u bolnici

Nina je osećala da svoju bebicu ne treba da pusti ni sekunde. Lekari su je puštali unutra, a ona je bdila nad njom, mazila je, pričala joj.

– Posećivali smo Nađu svakog dana sve vreme dok se borila sa sepsom, a ja sam baš dan pre njene smrti došla da spavam u bolnicu na odeljenje za majke-pratilje. Neobjašnjive su veze majke i deteta, 18.12. sam žurila u crkvu da se pričestim, i istog dana sam dugo bila i u popodnevnoj, a onda i u večernjoj poseti Nađi, mazila je, pričala joj. Lekari su imali razumevanja i puštali su me u posete. Ujutru sam ustala i nervozna otišla samo da prošetam ispred intenzivne oko 7.50, vratila sam se gore po cimerku čije dete je isto gde i Nađa bilo, predložila je da popijemo kafu pa odemo. Došla sam dole u 8.45, saopštili su mi da je Nađa preminula u 8.20. Momenat kada te sve boli, svaki deo tela, ali osećaš i olakšanje što se završilo, što tvom detetu više ne može biti gore, a to je najgori mogući osećaj za jednog roditelja – priseća se Nina najtužnijeg momenta.

“Da li Nađa ima šta da jede na nebu?”

Usledili su i teški trenuci suočavanja Nađine braće s onim što se dogodilo.

– Kako se u Srbiji malo priča i zna o palijativnoj nezi, odnosno nezi bolesnika na samrti, dosta sam čitala i istraživala. Shvatila sam da palijativna nega znači da cela porodica prolazi bolni period zbog člana koji se bori da preživi, pa tako i naša dva sina, Nađina braća, Matej i Simeon. Oni danas, nakon 4 meseca, spominju Nađu, odu s nama na groblje, znaju da je Nađa negde gore mirna sa svojim dedom. Znaju da gore ima sve i budem mirna kad vidim da je kroz osmeh spomenu. Stariji sin oseti tugu, ali pričamo o tome, da je to u redu, da iskaže šta oseća. Pitao me je jednom kako će Nađa gore da jede, je l’ tamo ima Univer? Rekla sam da njima gore ne treba Univer, jer im ništa ne fali. Mlađi je pitao kako se Nađa popela na nebo, da li je imala merdevine. Na takva pitanja im često odgovaramo. Važno je da se deci ne potiskuju ni traumatični događaji, ni osećaji, jer od toga kako se sa lošim stvarima bore u detinjstvu zavisi kako će se sa problemima nositi kada odrastu – objašnjava nam Nina kako joj prolaze dani bez Nađe, i šta njena braća najviše pitaju.

Krštenje u bolnici i podrška porodice je od velikog značaja u teškim trenucima, smatra Nina. 

– Ostala sam prisebna u svemu tome, mir mi je donelo Nađino krštenje u bolnici, razgovori sa našim sveštenikom, ocem Kostom. Sa ove distance mi se čini da je bolje da sam sebi nekada dopustila da se izvrištim i izjecam, jer sad u sebi nosim neku zarobljenu tugu, koju ne mogu da iskažem. Muž i ja smo to zajedno prolazili, razgovarali, kad jedno padne, drugo diže, i obrnuto. Takođe, čula sam se sa dosta majki koje slično prolaze, jer sam pisala dosta o svojim osećajima javno, ali i beležila sve šta sam videla u bolnici u svoje priče koje sada pretvaram u zbirku. A najvažnije je što imam dobru podršku porodice i prijatelja. Muž, moji, njegovi roditelji, svi oko nas su velika podrška. Ipak, za sistem, porodice palijativnih bolesnika su nevidljive. Ne mogu da zamislim šta prolaze oni koji nemaju razumevanje porodice i okoline, oni su potpuno sami jer još uvek nemamo tim za palijativnu negu u sklopu dečje bolnice.

Nina nakon svega, malo toga može reći roditeljima koji prolaze slično, osim da ne budu sami. 

– Pravog saveta za roditelje nemam, osim da se povežu bar sa onima koji slično prolaze, sve drugo je proces koji je za svakog drugačiji. Ja sada treniram, pišem priče, pričam javno, a nekom drugom možda ne bi prijalo takvo izlaganje nakon traume već sasvim suprotno. Recimo, jedna mama iz Švajcarske je nakon smrti deteta postala socijalni palijativni radnik u sklopu jedne bolnice i za tako nešto bih htela da se izborimo i u našoj zemlji. Za ceo tim ljudi zadužen za palijativnu negu – poručuje Nina.

(Telegrraf.rs)