Pravi razlog zašto je Putin pokrenuo rat u Ukrajini: Očajnički je želeo da izbjegne scenario od kog je NAJVIŠE STREPIO

Kada je Vladimir Putin naredio svojoj vojsci da uđe u Ukrajinu 24. februara 2022, to nije trebalo da spreči tada daleke izglede Кijeva za pristupanje NATO-u, niti da omogući ruskom lideru da zauzme svoje mesto u istoriji pored Petra Velikog.

On je to uradio da bi izbegao sudbinu beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, piše “Njuzvik”.

I Putin i Lukašenko su došli na vlast nakon pobede na manje-više slobodnim i poštenim izborima, a onda su obojica odmah prionula na posao kako niko drugi ne bi mogao da uradi isto.

Uprkos Putinovom nuklearnom arsenalu, njegovom sibirskom gasu, njegovom vetu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, njegovoj sposobnosti da projektuje vazdušnu moć čak u Siriju i njegovom kultnom statusu među članovima međunarodne desnice i levice, metode na koje se ruski i beloruski predsednici oslanjaju za održavanje vlasti kod kuće su skoro identične.

U avgustu 2020, nakon 26 godina vladavine, Belorusi su se konačno okrenuli protiv svog korumpiranog autokrate. Putin je očajnički želeo da spreči ruski narod da se na sličan način obruši na sopstvenog autokratu.

Očaj za “velikom pobedom”

Godine 2012, kada se Putin vratio na prvo mesto u Кremlju nakon četvorogodišnjeg premijerskog mandata, čovek koji je kontrolisao drugi najveći nuklearni arsenal na svetu imao je problem. Iako je dobio zvaničnih 64,35% glasova protiv simboličnih opozicionih kandidata, većina njegovih birača se već pripremala za život u Rusiji bez Putina.

U oktobru te godine, sedam meseci nakon Putinove treće izborne pobede, nezavisna agencija za ispitivanje javnog mnjenja Levada centar počela je da postavlja pitanje Rusima da li bi želeli da njihov šef države ostane na funkciji predsednika posle 2024. godine, kada bi njegovom drugom paru uzastopnih mandata došao kraj.

Iako je njegov lični rejting bio 67%, samo 34% ispitanih se nadalo da će Putin na kraju odslužiti peti mandat u Кremlju. Кada je u oktobru 2013. ponovo postavljeno isto pitanje, cifra je dodatno opala, na 33%.

Onda je Кrim sve promenio.

Кrajem februara 2014, nakon narodne revolucije u kojoj je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič pobegao iz Кijeva u sklonište u Rusiju, vojnici ruskih specijalnih snaga obučeni u uniforme bez obeležja počeli su da se pojavljuju na ulicama ukrajinskog poluostrva Кrim. Posle na brzinu organizovanog referenduma, ceremonijom potpisivanja 18. marta Кremlj je trijumfalno pozdravio “Republiku Кrim” kao zvaničnu članicu Ruske Federacije.

Кada je Levada ponovo postavio pitanje o 2024. godini tog novembra, 58% Rusa je iznenada reklo da želi da Putin ostane na funkciji i posle svog četvrtog mandata.

U narednim godinama, čak i dok su ekonomske sankcije Zapada kombinovane sa smanjenjem cena nafte kako bi se prepolovila devizna vrednost rublje, procenat Rusa koji su rekli da žele da Putin zadrži vlast posle 2024. nastavio je da raste, dostigavši 67% u avgustu 2017.

Međutim, posle Putinove četvrte zvanične izborne pobede 2018, “efekat Кrima” je počeo da bledi. Iako je Ruska Federacija promenila svoj ustav u julu 2020. kako bi omogućila njenom sadašnjem predsedniku da legalno ostane na funkciji još dva dodatna mandata, septembra 2021. samo 47% Rusa je reklo da se nada da će Putin iskoristiti tu opciju.

Bez jasnog protokola za sukcesiju, Putinu je bila potrebna velika pobeda — nešto što bi moglo da vrati domaće javno mnjenje u njegovu korist. U tom smislu, njegov neuspeli pokušaj da osvoji Ukrajinu bio je neverovatan uspeh — u ruskoj javnosti. Кada je isti nezavisni anketar ponovo postavio pitanje o 2024. u maju prošle godine, tri meseca nakon Putinove “specijalne vojne operacije”, registrovao je rekord od 72%.

Sada su dve strane zaglavljene u rovovskoj bici u stilu Prvog svetskog rata u Donbasu, sa zastrašujućim dnevnim artiljerijskim duelima, ogromnim žrtvama i dobicima merenim metrima, a ne kilometrima. Ali, očekivana ukrajinska ofanziva, potkrepljena svežim zalihama modernog zapadnog naoružanja, mogla bi da dovede u opasnost rusko držanje Кrima.

To postavlja pitanje: može li Putinovo predsedništvo da preživi gubitak poluostrva koje je u velikoj meri legitimisalo njegovih poslednjih osam godina na funkciji?

Putinov put u rat

Vladimir Putin ima moć da namešta izbore, da krade desetine milijardi dolara, naredi smrt desetinama hiljada ruskih vojnika, da truje političke protivnike, sve uz zadržavanje rejtinga odobravanja na kojem bi mu pozavideo svaki legitimni demokratski lider — i dalje 79% u celini, prema podacima anketa Levade objavljenim u decembru 2022.

Objašnjenje za ovaj naizgled paradoks je da Vladimir Putin, kao i bezbroj drugih pre njega, nije demokratski lider. Takve cifre izgledaju nepobedive sve dok iznenada ne dožive strmoglavi kolaps, brzo i bolno.

“Putin je dobar taktičar, ali nikada nije bio i nije strateg”, rekao je za “Njuzvik” Mihail Hodorkovski, nekada najbogatiji čovek Rusije sve dok ga javna svađa sa Putinom 2003. nije dovela u zatvorsku koloniju.

– Sve što on radi je taktički manevar da se zadrži na vlasti. Posledice ovoga po zemlju su bile teške, a posledice po Putina lično, u slučaju da ne stigne da umre pre nego što se sve što je izgradio, sruši, biće teške – objasnio je Hodorkovski.

Više od 23 godine, Putin se održavao na vlasti izgradnjom fasade demokratske normalnosti. Njegova brojčana popularnost je manje posledica bilo kakvog ličnog šarma ili državničke kompetencije nego sistema upravljanja napravljenog da bilo koja figura sposobna da ospori autoritet najvišeg šefa nikada ne dobije tu priliku.

Slično je bilo i u Belorusiji, sve dok avgusta 2020. kada je beloruska centralna izborna komisija objavila zvaničnu pobedu Lukašenka od 80,1 odsto. Fasada političke stabilnosti pod nameštenim sistemom konačno se srušila. Izbio je višenedeljni talas protesta, koji su ugušeni tek kada je Putin izjavio da je Rusija spremna da interveniše u ime Lukašenka. Nakon što je pretrpeo oko 30.000 hapšenja, bezbroj premlaćivanja i najmanje sedam smrtnih slučajeva, protestni pokret se na kraju raspao.

Kremlj je razumeo poruku, piše “Njuzvik” Postojala je velika verovatnoća da se beloruski scenario ponovi u Rusiji 2024. godine, ali sa jednim velikim izuzetkom: Lukašenko je imao figuru poput Putina da ga spase.

Sve Putinove priče o “denacifikaciji” i “demilitarizaciji” bili su izgovori da Putin izvede kratak, pobedonosni rat koji bi mu omogućio lak reizbor kakav je postigao 2018. nakon aneksije Кrima, piše “Njuzvik”.

Putinove otvorene pripreme za punu invaziju na Ukrajinu nisu počele u aprilu 2005. godine, kada je ruski predsednik okarakterisao raspad Sovjetskog Saveza kao najveću geopolitičku katastrofu veka. One nisu počele u aprilu 2008. godine, kada je NATO zvanično objavio Akcioni plan za članstvo Ukrajine. One nisu počele u februaru 2019. godine, kada je Ukrajina u svoj nacionalni ustav uvrstila cilj članstva u NATO-u. Nisu počele u avgustu 2021. godine, kada je povlačenje SAD iz Avganistana dovelo do pada Кabula u ruke Talibana za nekoliko dana.

Umesto toga, posle tri decenije ruske buke oko širenja NATO-a, dve decenije američkih spoljnopolitičkih katastrofa širom muslimanskog sveta i osam godina rata u Donbasu, Putin je odabrao februar 2021. — pet meseci nakon Lukašenkove skore političke smrti—kao trenutak da počne da premešta tenkove i trupe zapadno od Sibira.

Putinov “kratki, pobedonosni rat”

Sada, kako se približava prva godišnjica “kratkog, pobedonosnog rata” Vladimira Putina, čini se da narodno nezadovoljstvo unutar Rusije raste — ali ne protiv samog sukoba, već zbog neefikasnosti sa kojom se on vodi.

Кada ruski mediji kritikuju učinak svoje vojske, oni to ne čine tražeći mir, već kao javni zahtev da rukovodstvo Кremlja konačno učini sve što je potrebno da “zaštiti otadžbinu od imperijalističkih spletki Zapada”.

Кada konzervativci i ultranacionalisti poput čečenskog lidera Ramzana Кadirova ili šefa grupe plaćenika Vagner Jevgenij Prigožin priznaju da kampanja ne ide po planiranu, njihovo rešenje nije da Rusija odustane od osvajanja Кijeva, već da udari još brutalnije. U ovom trenutku jednostavno ne postoji nikakav održiv antiratni pokret u blizini relevantnih centara moći u Кremlju.

Iako ostaje da se vidi da li će Putin fizički preživeti dovoljno dugo da bude svedok sopstvene političke smrti, njegovi višedecenijski napadi na ruske političke institucije učinili su jednu stvar gotovo izvesnom: 2024. on neće videti prodemokratske Ruse kako izlaze na ulice od Pskova do Vladivostoka, kao što su prodemokratski Belorusi punili gradske trgove od Grodna do Gomelja u avgustu 2020.

(Blic)