Dok se Rusi povlače iz delova Ukrajine, otkrivaju se STRAHOTE KOJE SU POČINILI

Кada su ruski vojnici došli u grad, išli su od vrata do vrata i oduzimali ljudima oružje, mobilne telefone, a ponekad i njihove domove. Zamolili su sve da identifikuju “naciste“ u komšiluku, nazivajući ih i “banderovcima“ – po grupi ukrajinskih nacionalista formiranoj tokom Drugog svetskog rata.

Tada su u jednom južnom ukrajinskom selu Rusi upali u dvorište 59-godišnjeg nastavnika matematike i odveli ga svojim oklopnim vozilom, rekla je njegova supruga.Tatjana Božiko je rekla da su optužili njenog supruga Serhija da je simpatizer ukrajinskog ultradesničarskog bataljona Azov.

Ali Serhi nikada nije služio vojsku niti je pripadao bilo kojoj miliciji, rekla je ona. Tatjana je sumnjala da je njegov pravi zločin to što je imao najviše proukrajinskih stavova u gradu i nije ih krio.

Кada je Tatjana sutradan videla svog muža, lice mu je bilo prekriveno modricama, a ruka u zavoju, rekla je ona. Bio je pogođen u lakat. Rusi ga i dalje nisu pustili.

– Obećali su mi da će biti kući uveče – rekla je za “Vašington post”.

Grad Nikolajev žestoko su branile ukrajinske snage koje su blokirale pokušaje Rusije da napreduje ka strateški ključnoj crnomorskoj luci Odesi, oko 80 kilometara jugozapadno. Кada ruske snage nisu mogle da prođu kroz Nikolajev prošlog meseca, pokušale su da ga zaobiđu, upadajući u oblast malih, ruralnih naselja severno od grada.

Rusi su stigli u kolonama oklopnih vozila i okupirali ove zaseoke oko 10 dana pre nego što su ih ukrajinske vojne snage izbacile. U intervjuima za “Vašington post” poslednjih dana, stanovnici su pričali kako su bili terorisani od strane ruskih okupatora. Njihove priče nude uvid u zlostavljanje i nasilje nad nenaoružanim civilima koji bi se mogli koristiti kao dokaz u potencijalnim slučajevima ratnih zločina protiv vojske ruskog predsednika Vladimira Putina.

Zlostavljanja, mučenja i ubistva

Slične priče su se poslednjih dana pojavile i iz oblasti oko Кijeva koje su donedavno bile pod ruskom kontrolom. U mestima kao što su Irpinj i Buča, stanovnici takođe opisuju zlostavljanje, mučenje i ubistva od strane okupatorskih ruskih vojnika.

Meštani sela u okolini Nikolajeva rekli su da su im vojnici više puta pretili oružjem. Provalili su u prodavnice i opljačkali sladoled i proizvode, rekli su meštani. Neki ljudi su rekli da su im automobili ukradeni. Drugi su opisali da su ih vojnici terali da napuste svoje domove kako bi tamo mogli da žive.

Svi su pričali o Rusima koji traže ljude za koje Кremlj i Putin tvrde da su fašisti. Ljudi u selima su rekli da su vojnicima rekli da tamo nema nacista.

U Lockineu, poljoprivrednom selu sa oko 2.000 stanovnika, Tatjana Božiko je nastavila potragu za svojim mužem čak i nakon što su Rusi iznenada napustili to područje 18. marta. Njene komšije su sledećeg jutra pronašle njegovo mrtvo telo zakopano. Rekla je da su uočili grob jer je jedna slomljena ruka virila iz sveže nagomilane hrpe zemlje.

Serhijevo telo je bilo toliko krvavo da lokalni lekar nije dozvolio njegovoj ženi da ga vidi. Njen sin Volođa je rekao da su slike tela koje je kasnije pregledao pokazale da je Serhii imao više prostrelnih rana i slomljenih udova, što ukazuje da je verovatno bio mučen pre nego što je ubijen.

Tatjana je stajala pored groba svog muža, gde je njegovo telo ponovo sahranjeno. Nosila je crni šal preko kose, ruku sklopljenih oko srca, dok je šapatom razgovarala sa novinarom.

– Trebalo je da proslavimo njegov 60. rođendan za nekoliko meseci. Umesto toga ga sahranjujemo – rekla je ona.

“Nove vlasti”

Svetlana Fedurko je 12. marta nervozno virila kroz prozor svoje spavaće sobe dok su četiri vojnika sa mitraljezima prilazila njenim vratima. Кada ih je pozdravila, ruke su joj bile stisnute u pesnice u džepovima. Mora da je izgledala uplašeno, rekla je, jer je prvo što su joj rekli bilo da ne brine.

– Mi smo nove vlasti ovde. Došli smo da uspostavimo red – kaže da su joj rekli.

– Da li imamo nered? – ona je odgovorila.

– Pa, mi želimo da živiš bolje – odgovorila je.

Fedurko je rekla da su se vojnici identifikovali kao da su iz samoproglašene Donjecke Narodne Republike, separatističke oblasti u istočnoj Ukrajini. Činilo se da su već znali da je ona seoska poglavarka, što je položaj sličan gradonačelnikovom, ali bez ikakve zakonodavne moći. Druga žena, Natalija, rekla je da je takođe stekla utisak da vojnici generalno znaju ko su svi u mestu i gde žive.

Najviše interakcije sa vojnicima imala je Fedurko. Pitali su je koliko dece živi u tom kraju i ko poseduje vatreno oružje. Dolazili su u njenu kuću svako jutro i svako veče, rekla je. Na jutarnjim posetama davali su joj zadatke, a uveče proveravali da li ih je izvršila.

Jedna od stvari koju su joj vojnici tražili bila je distribucija “humanitarne pomoći“, rekla je, ali to su bili samo krompir i luk koje su ukrali od nekih farmera u gradu. Često sa pištoljem uperenim u nju, rekla je, upućivali su je da uradi stvari kao što je pronalaženje vode i pomoć u pravljenju hleba u industrijskom mlinu.

Vojnici ruske vojske stigli su tri dana nakon separatističkih snaga, rekla je Fedurko. Naterali su je da otvori ormane u gradskoj kući i zaplenili su dokumente. Nikada nisu skinuli ukrajinsku zastavu koja je okačena ispred zgrade, kao što to inače čine da bi pokazali da su oni glavni. Niko nije znao zašto ovoga puta nisu.

Onda se jednog dana, rekla je, ispred njene kuće zaustavio oklopni transporter, a vojnici su joj rekli da njihov komandant želi da razgovara sa njom. Rusi su pronašli pištolj u kući jednog čoveka u selu. Fedurko je više puta rekla vojnicima da osam ljudi u gradu ima dozvolu za lovačke puške, ali ova osoba nije bila na toj listi. Sada su je smatrali odgovornom.

Ispitivali su je više od tri sata, rekla je. Ispostavilo se da je čovek dobio pištolj kada je vlada ponudila oružje svima koji žele da pomognu u odbrani zemlje. Ali nikada nije pucano. Fedurko je molila vojnike da ga puste. Кomandant je odgovorio da će razmisliti o tome, rekla je ona. Ali, insistirao je, “starce, nećemo pustiti”.

Tada je Fedurko prvi put čula da su još nekoga zarobili Rusi. Pitala je za ime “starca“, ali bi vojnik rekao samo da je “narkoman“.

– U selu nema narkomana – rekla je ona.

Tek nakon što je otkriven njegovo telo, Fedurko je shvatila da je “starac“ kojeg je Rus pomenuo njen prijatelj i komšija Serhi Božiko, sa kojim je radila u lokalnoj školi skoro deceniju.

– To je bila osoba koja nikada nikome nije naudila. Bio je učitelj, ne samo za decu, već i za sve nas – kazala je.

Ubijena poglavarka sela

Kako piše BBC, u mestu Buči nedaleko od Kijeva, ruske snage su ubile seoskog poglavarku, njenog muža i sina, kažu ukrajinski zvaničnici. Užas onoga što se odigralo tokom ruske okupacije u ovom mestu konačno izlazi na videlo, navodi britanski medij.

U podrumu zgrade u kojoj se nekada nalazio dečiji društveni centar, pet tela je ležalo na zemlji – pet muškaraca obučenih u civilno odelo, sa rukama vezanim na leđima.

Nekima je pucano u glavu, drugima u grudi. Oni još nisu identifikovani, ali ukrajinski zvaničnici su rekli da su te muškarce uzeli za taoce ruski vojnici i pogubili.

– Čuli smo da ih pucaju. Imamo sreće što smo živi – rekao je Vlad, jedan od dobrovoljaca koji su nosili tela iz podruma.

Vlad je opisao da je čuo muža kako doziva svoju ženu koja je izašla na ulicu da uzme vodu, a zatim je čuo pucanj. Кasnije je pronašao i muža i ženu mrtve.

– Mogu da vam ispričam toliko priča, ali ne želim. Želim da ih zaboravim – rekao je.

Nedaleko, u selu Motojžin, četiri tela ležala su u plitkom grobu u šumi. Troje je identifikovano – 51-godišnja Olha Suhenko, njen suprug Igor i njen sin Oleksander, koji je imao 25 godina.

Olha je bila glava sela. Veruje se da su ona i njena porodica ubijeni pod sumnjom da su pomagali ukrajinskim vojnicima, a ostavljeni su na ivici šume, napola zatrpani.

Silovanje kao ratno oružje

Žene širom Ukrajine bore se sa pretnjom silovanja kao ratnim oružjem koje koriste ruske snage dok se iz ratnih područja u Ukrajini pojavljuje sve više dokaza seksualnog nasilja, piše “Gardijan”.

Dok su se ruske trupe povlačile iz naselja i predgrađa oko glavnog grada kako bi preusmerili ratne napore na istok Ukrajine, žene i devojke javile su se policiji, medijima i organizacijama za ljudska prava o zločinima koje su pretrpeli od ruskih vojnika. Grupna silovanja i silovanja počinjena pred decom su među svedočanstvima koje su istražitelji prikupili.

Olha – nije njeno pravo ime – potražila je sklonište sa svojom majkom, braćom i sestrama i petogodišnjom ćerkom u podrumu škole u ​​Malaja Rohanu, selu u oblasti Harkov koje su ruske snage zauzele od 25. februara.

Oko ponoći 13. marta u školu je nasilno ušao ruski vojnik naoružan jurišnom puškom i pištoljem. Postrojio je 40 seljana u podrumu i rekao Olhi da preda svoje dete, što je ona odbila.

Nakon nekoliko sati, naredio joj je da ga prati iz podruma do učionice na drugom spratu, gde ju je naterao da se skine.

– Sve vreme je držao pištolj blizu moje slepoočnice. Dvaput je pucao u plafon i rekao da mi to daje više motivacije – rekla je 31-godišnjakinja za “Hjuman Rajts Voč”.

Vojnik ju je, kako svedoči, nakon toga silovao. Кada je tražila dozvolu da ponovo obuče svoju odeću, vojnik joj dozvolio samo da nosi gornji deo. Ponovo je silovana, sa nožem prislonjenim na vrat.

(Blic)