PEŠTER – Iz brvnarice će se napokon useliti u pravu kuću!

Sunce je ogrejalo šestoro Raičevića!

Pre dve godine, zima je bila, njih troje malih Raičevića, Radoslav je tada imao tek 10, Vanja 12, a Miljana 14 godina, zatekao sam u šumi, u nevidbogu, na pola puta između Sjeničkih Bara i njihovog sela koje se zove Blato, kako se iz škole, umorni, promrzli, vraćaju kući, svojoj brvnarici i roditeljima. S njima je bio i mali komšija Dejan Cmiljanić (12), pričali smo usput kako se bore sa smetovima, kako često, pešačeći 11 kilometara od kuće do škole i toliko nazad, pokisnu, umore se, budu mokri do pojasa, kako se, tako mali, bore sa olujama, mećavama.

Radoslav je meni neukom objašnjavao kako je najbolje i najpametnije pobeći od vuka, ako naiđe…

– Ja, da sretnem vuka u šumi, ja bih mu pobegao – pričao je tada mali Radoslav.

– Ih, kako si ti brz, stigao bi te za dva koraka – protivila se njegova sestrica Vanja.

– Možda bi ti bolje bilo da se popenješ na neku bukvu – predlagala je druga sestra Miljana.

– A šta da padnem sa bukve, pravo vuku u šake i još da razbijem nos – nije se dao Radoslav.

Vredni

Sat kasnije, kad smo stigli u brvnaru, otac i majka dečice, Srbislav i Stojna Raičević, pričali su mi je kako se njihova deca muče pešačeći u školu, kako ih često, kad sneg napada, prtinom ka školi Srbislav prati s konjem, kako se sekiraju kad dece nema, kad ih usput uhvati oluja, mećava, kad padne noć, a dečica još pešače…

– Sanjamo, eto, da stvorimo malo kućice, gore na Barama, kod škole, da nam se deca ne muče, da smo bliže svetu, a ovu našu brvnaru i ne bismo zapuštali, ovde bismo dolazili leti, da radimo imanje, da čuvamo stoku – poverio mi je tada Srbislav svoj san.

Priča u Kuriru objavljena tada rasplakala je Srbiju.

I kao što to obično i biva, stigla do dobrih srca… Nije prošlo mnogo, javili su se dobri ljudi iz humanitarne organizacije Srbi za Srbe, stupili u kontakt sa Srbislavom, i san sanjan u brvnarici na samom kraju Blata, 11 kilometara od Bara, počeo je da se ostvaruje…

Borba

Težak život, pretežak

Živimo od stoke, prodamo malo sira, pokoje tele. Bog nam je dao zlatnu decu i vrede su boriti, imamo za šta, da od njih budu vredni, pošteni, čestiti ljudi – kažu Srbislav i majka dece Stojna.

Kad napada sneg, odsečeni su ponekad nedeljama. Tada uzbrdo vodi samo uska prtina kojom deca idu u školu. Kad deca dobiju temperaturu, a do lekara je 40 kilometara, Stojna se snalazi… Težak je ovo život, pretežak.

– Imam šta novo da ti javim, kako nemam. Ukrovili su mi kuću, stavili stolariju, sad je ovamo sneg, mi smo u našoj brvnarici zavejani, ali čim grane sunce i stigne proleće, u boga se i u dobre ljude nadam, radovi na kući biće nastavljeni, završeni na leto, naš san biće dosanjan – pun radosti pričao mi je pre neki dan Srbislav kad sam ga pozvao.

Istina, potrajalo je u međuvremenu dok Srbislav nije našao plac u Barama, dok plac nije preveden, dok nisu obezbeđene potrebne dozvole, ali ogrejalo je sunce Raičeviće, tu nema dileme.

Surovo

Brvnaricu u Blatu, iz koje pogled puca na crnogorske planinčine, i koju svaka jača bujica koja se spusti odozgo, s Peštera, samo ne odnese, neće, potvrđuje, zapustiti, kao ni imanje okolo.

– Zazimio sam petoro govedi, petnaestak ovaca, od toga i malo dečjeg dodatka izdržavam porodicu, drugih primanja nemamo. Imanje ovde u Blatu nastavićemo da obrađujemo, jeste ovde surovo, ali mi bolje nemamo – veli Srbislav.

Mali Radoslav će, obećava, sa sestrama i bratom u novu kuću u Barama povesti mešance Meda, Džonija i Bobija, na Bare će uoči iduće zime i kobila Micika i ovce i krave… On će još dve i po godine u školu na Barama, kuća u ovom selu bliže Sjenici za njega malog je pravi spas. Miroslav, Miljana i Vanja sada idu u srednju školu Kragujevcu, tamo su u đačkom domu.

Z. Šaponjić, Kurir