Čanak: Kažnjavanje ratnih zločinaca je jedini način da se rat završi

Jedan od vodećih opozicionih političara u Srbiji i predsjednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak rekao je za Al Jazeeru da, prema Ustavu Srbije, predsjednik Aleksandar Vučić nema pravo Bosni i Hercegovini izručiti državljane Srbije koje ta susjedna zemlja sumnjiči za ratne zločine počinjene od 1992. do 1995. godine, ali bi se svi osumnjičeni državljani Srbije trebali naći pred sudovima u Srbiji, gdje bi se razjasnila njihova odgovornost.

Polemika između dvije zemlje zaoštrena je od 19. augusta, kada su novinari otkrili da osumnjičeni za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini Duško Kornjača nesmetano živi u Novom Sadu. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je u optužnici navelo da je Kornjača početkom rata 1992. godine koordinirao etničkim čišćenjem nesrpskog stanovništva na području Čajniča, na krajnjem istoku Bosne i Hercegovine

Vučić je rekao prošle sedmice da on ne štiti ratne zločince, “već poštuje neke principe”, odnosno da nema pravo Kornjaču isporučiti susjednoj zemlji, kao što ni Bosna i Hercegovina nema pravo svoje državljane isporučiti Srbiji.

• Generiraju su aktuelne političke elite u regiji, zaštitom ratnih zločinanaca, jedan novi problem, a to je da mlade ljude trajno oštećuju, učeći ih pogrešnim vrijednostima?

– Onog momenta kada ljudima pokazujete da neki zločini mogu da prođu nekažnjeno, da ljudi koji su to počinili žive među nama normalne živote, onda šaljete poruku da se zločin isplati. A samim tim šaljete užasno lošu poruku novim naraštajima. Kažnjavanje ratnih zločinaca je jedini mogući način da se rat završi, a ne da samo bude prekinut.

• Mislite li da je trenutni narativ u vezi ratnih zločina samo plod neodgovornosti, ili je po srijedi svjesna manipulacija ljudima? 

– Tu nema ni traga od slučajnosti. Praktično, sve vlade u regionu su na vlast došle na osnovu ratnih događanja i plasmana priče o “patriotizmu“, kao najvišim vrednostima. A taj tako nakaradno shvaćen patriotizam, koji je suštinski nacionalšovinizam, onda mora imati i svoja pravila, a ta pravila su – u ime nacionalizma i u ime nacije može da se uradi sve i ništa od toga ne može da bude kažnjivo, uključujući i to da se može ubijati, krasti i otimati. Dugoročno, to je beskonačno štetno.

• Kako ste razumjeli poruku Aleksandra Vučića, koji je, govoreći o slučaju Duška Kornjače, rekao da on neće isporučiti osumnjičene Srbe pravosuđima drugih država?

– Po Ustavu je nemoguće isporučiti nekoga ko je državljanin Republike Srbije, ali sudovi u Srbiji imaju pravo da sude za zločine počinjene bilo gde, u saradnji sa zemljama u kojima su zločini učinjeni. Drugim rečima, tužilac u Srbiji bi morao da pokrene, na osnovu dokaza iz Bosne i Hercegovine, proces protiv osobe koja su sumnjiči za ratne zločine. Nije poenta u isporučivanju, već da osumnjičeni za zločine stignu pred sud. A onda bi se pokazala i jedna druga važna stvar, a to je da li su sudovi u Srbiji sposobni da sude po zakonu, ili su oštećeni političkim uticajem. Videlo bi se da li je Srbija zemlja vladavine prava ili to nije. A sve to je važno za evropsku perspektivu Srbije.

• Je li pregruba kvalifikacija ako kažemo da ne raščišćavanje računa s ratnom prošlošću sada znači stvaranje pretpostavke za nove sukobe u regiji u budućnosti?

– Kao što sam rekao, ratove treba završiti, a ne prekidati. Rat je nastavak politike drugim sredstvima, ali i politika može da bude nastavak rata drugim sredstvima. Najjednostavnije je podeliti ljude na “naše“ i “njihove“. Ako ste primetili, na ovim prostorima se svi brane. A pošto se branimo, sve mora biti podređeno toj odbrani. Drugim rečima, ne smemo se interesovati nizašta što bi tu “odbranu“ dovelo u pitanje. Naravno, ratni zločin mora biti tretiran podjednako, bilo ko da ga je počinio. Vi sada imate situaciju da ne smete izručiti čoveka, što po zakonu jeste tako, jer je državljanin Srbije, ali istovremeno imate i zakon koji zabranjuje ljudima koji su državljani Srbiji da učestvuju u ratnim sukobima na teritorijama drugih država. I niko se nije setio da otvori to pitanje. Jer se onda time pokazuje i dokazuje da je Bosna i Hercegovina druga država, uključujući i Republiku Srpsku kao entitet u Bosni i Hercegovini.

• Mislite li na Duška Kornjaču kada spominjete ratovanje srbijanskih državljana u drugoj zemlji?

– Apsolutno da, i ne samo na njega, ima još takvih lica. Ima ih i u Bosni i Hercegovini, ima ih i u Hrvatskoj. To treba raščistiti. Moja je logika da je najpoštenije da svako čisti u svom dvorištu, to jeste da organizacije, političke stranke moraju da razmisle o tome šta znači tolerisati osobe koje su činile ratne zločine u svom okruženju. Jer, jednostavno to su ljudi koji su se ogrešili o stvari koje su nedopustive. Samim tim što ih ne procesuirate dajete primer da to može, a to ne sme da može.

• Zašto, po Vama, društva u zemljama nastala raspadom Jugoslavije još uvijek nemaju snage da odbace nacionalizam i krenu u ekonomski opravak?

– Iz jednostavnog razloga što kada bi se raskrstilo sa nacionalizmom postavilo bi se pitanje zašto je bilo neophodno uništiti Jugoslaviju, a ne reformisti je. Čitavo uništenje Jugoslavije kao državne tvorevine je osmišljeno zato da se formiraju nacionalni torovi, u kojima će onda bilo kakva druga ideja osim nacionalističke biti proglašavana za antidržavnu, a sve to će omogućiti tankoj kasti vlastodržaca, kombinovanoj sa klerom i krupnim kapitalom, da zauvek na feudalni način vladaju tim državicama.

U Jugoslaviji ste, naprimer, mogli da se preselite u Sarajevo ako vas proganja neko u Beogradu, ili ako vas neko proganja u Sarajevu mogli ste se preseliti u Zagreb, ili iz Zagreba u Beograd, ili u Skoplje… Ovde sada nemate rezervni položaj, nemate gde otići. Tu leži i odgovor zašto se izbegava povezivanje građanskih demokratski orjentisanih ljudi širom tog prostora, u kome svi govorimo isti jezik, bez obzira kako ga ko nazivao. Povezivanje na Zapadnom Balkanu treba da bude antiratni projekat, jer videlo se gde dovede kada se od tog projekta odustane. Povezivanje u Evropskoj uniji i stvaranje Evropske unije također je bio antiratni projekat, posle Drugog svetskog rata.

Ja ne zagovaram novu Jugoslaviju, ali zagovaram Balkan bez granica, u kome će ljudi moći normalno da funkcionišu, ali ne samo ekonomski, nego i politički, po cijeloj teritoriji Balkana. Sada se svi zalažu za slobodan promet ljudi, roba i kapitala, ali slobodan promet političkih ideja, to će vam teško ko dozvoliti […] Da bi se to desilo, mora prvo da prestane ratni narativ. A da bi se rat završio, kao što je Drugi svetski rat završio Nirnberškim procesom, gde su osuđeni za ratne zločine imali priliku da se suoče sa onim šta su radili, i za to da odgovaraju, isto tako moraju i ovde ratni zločinci da se suoče sa nekim “Nirnbergom“, kojim će se završiti rat.

Pa zamislite da nije bilo Nirnberškog procesa, Drugi svetski rat bi trajao do danas. Konačno, suđenjem u Nirnbergu se nije sudilo samo neposrednim počiniocima Holokausta, nego se sudilo i ideologiji koja je dovela do toga. Ovde, na Zapadnom Balkanu, nije presuđeno ni jednoj ideologiji. I to je razlog što rat nikako da se završi.

• Vjerujte li da promjene mogu doći iznutra, ili je potrebna snažna intervencija Zapada?

– Lično mislim da nikada do pravog društvenog zdravlja ne može doći ako ono ne bude bilo samorodno, to jeste izniklo iz ovog tla. Pogledajte šta se dešava u Afganistanu… Naravno, pomoć je dobrodošla, ali samo pomoć, a ne da neko uradi posao umesto nas. Posao moramo uraditi mi sami.

(Aljazeera)