17 godina mislila je da se zove Mila, a onda je saznala da je njeno pravo ime Senida
Dokumentarac o jednoj Mili iz Srbije, publika je sinoć mogla da pogleda na RTS 2 kanalu. Potresni dokumentarac “Mila traži Senidu”,ima priču pored koje najdramatičniji film iz Holivuda gubi na jačini jer Milina, odnosno Senidina priča, je neverovatna.
{module Oglas 2019 – U članku 2}
Bilo je to 1991. godine. U Jugoslaviji se kuvalo a Muhamed Bečirović iz Kalesije malo je toga predosećao. Bio je srećan, miran, glava srećne porodice sa dve divne devojčice. A onda je osvanula 1992. godina i srpska vojska odvodi njegovu ženu Senadu, kao i ćerke Sandu i Senidu. Muhamed 16 godina nije znao šta se sa njima desilo.
Za to vreme, jedna devojčica stara 11 meseci nađena je u kolevci na zgarištu kuće. Našao ju je srpski vojnik koji ju je i spasao.
– Meni su rekli da me on našao u ovoj kući, da me odveo kod njegove mame Ruže, da sam bila tamo dva meseca i da su me oni dali Centru za socijalni rad i Desa, mislim da je ona pravnica u tom Centru, me dala ženi po imenu Zdravka Elez i kod nje sam bila par meseci. Od nje sam otišla za Beograd – prisećala se svojevremeno devojčica.
{module Oglas 2019 – U članku 1}
Devojčica, Senida, u Beogradu je dobila ime Mila. Usvojili su je Živana i Živko Janković iz Beograda. Oni su imali dvojicu sinova koji su poginuli u saobraćajnoj nesreći i Milu su prigrlili svim srcem.
– Odrasla sam u porodici da se, iako su imali para, iako sam imala sve u životu, da nije bitno da li ti imaš sve, bitno je da si dobar u duši i da te ljudi prihvate. Evo, mene su svi prihvatili. Svakome sam se uvukla pod kožu – kaže Senida o svom životu u ovoj porodici.
Priča o njoj neobična je za ratne uslove jer Senida je prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta BiH koja je pronađena živa.
– Imali smo slučajeva prepoznavanja dijelova garderobe u traženju nestalih osoba, ali ovakav slučaj nismo imali, da se poslije 16-17 godina nađe osoba, i to živa, zdrava. 26. decembra došao je njen otac i tražio da popuni upitnik za traženje majke, kako bi izvadio CIPS-ovu ličnu kartu i pasoš. Kontaktirao sam Crveni križ BiH, on je odnio u Zvornik obrazac i na osnovu toga dobio obrazac za praćenje slučaja od Međunarodnog Crvenog križa – pričao je svojevremeno za medije Safet Šahmanović, sekretar Crvenog krsta u Kalesiji.
{module Oglas 2019 – U članku 0}
A o čemu se radilo? Senida je oduvek znala da je usvojena, i 2006. godine rešila je da krene u potragu za svojim biološkim roditeljima.
– Moj život u Beogradu je bio predivan. Imala sam sve, išla u školu. Imala sam srećno detinjstvo. Putovala sam svuda. Uglavnom, sretno sam dete, što kažu rođena pod srećnom zvezdom. Oni su meni pružili svu ljubav. Imali su dva sina i svu ljubav koju su sinovi imali, pružili su i meni. Tako da ću im uvek biti zahvalna. I ne gledam sa te neke strane da je moj život bio bezveze, jer su Srbi. Ja znam iz priča šta se ovde dešavalo i kako je to bilo, ali ja bar gledam da čovek ne treba da se gleda po toj nekoj nacionalnoj strani. Bitno je da je on čovek, da ima srce – i to je to – priča Senida.
https://www.youtube.com/watch?v=jFliy9olh74
Traganjem je otkrila da se rodila pod imenom Senida Bećirović, da ju je spasao vojnik Milenko Vidaković i odveo je svojoj majci u Šekoviće. Njen otac je otišao u školu, bio je profesor u Tuzli, a porodica od devet članova bila je kod kuće kada su podignute barikade. Tog dana on nije uspeo da se vrati kući, došlo je do napada srpskih snaga na to selo i svi su odvedeni. Svi ostali članovi porodice još uvek se vode kao nestali, a tu devojčicu je vojnik, koji je kasnije poginuo, doneo u Šekoviće i predao nekoj ženi koja je čuvala jedno vreme, ali je zbog, verovatno, ekonomske situacije, ali i činjenice da se radi o muslimanskom detetu, što su svi znali, imala problema pa je dete preuzeo centar iz Lasenice.
U novinama su se pojavili apeli za pomoć devojčici i oglasila se porodica Janković iz Beograda. Porodična idila trajala je dok Senida nije zašla u tinejdžerske godine, kada su hranitelji odlučili da je vrate Centru za socijalni rad.
Bili su mnogo stari i nisu se snašli, doveli su je u centar i rekli nam da vidimo šta ćemo sa njom. Mi smo smestili dete u dom, ta porodica je bila dosta imućna, i ona je živela veoma ugodno. Takva situacija je za nju bila neodrživa i zato smo odlučili da pronađemo prirodnu porodicu – kažu u dokumentarcu.
U potrazi socijalnih radnika iz Beograda, koja je trajala više od dve godine, ispostavilo se da je Senidina tetka još 1993. bila na dobrom tragu kada je, videvši u novinama priču o sudbini bebe iz Bosne, pozvala njene hranitelje u Beogradu. Našla je njihov broj telefona i kontaktirala ih, ali su joj oni rekli da to nije dete koje ona traži i da više nema potrebe da zove.
Nosila je ime Mila 17 godina, a onda ponovo postala Senida.
– Nema tu neke razlike, sada što sam ja nosila to srpsko ime. Svi znaju da sam ja sa tim imenom odrasla i jednostavno je to. Jedino kada odem u školu ili kod doktora kada me prozivaju Bećirović, onda ja stanem, izgubim se, ne znam ko je, i onda skontam da sam to ja – priča Senida koja je u međuvremenu pronašla svoju izgubljenu porodicu. Danas živi u Sarajevu kod tetke, u kontaktu je sa ocem, a i dalje traga za majkom i sestrom
