PEŠTER: Badić: Bio sam učitelj više od 40 godina! Ljubav koja traje duže od četiri decenije, a kraj se ne sluti
Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje: Postoje brojni pravci koji vode na Peštersku visoravan, onaj koji prolazi ovuda je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. Neki dolaze s namerom a pojedini žive ovde.
Hodanje po pešterskim vrletima
Putnici – namernici samo nastave pravo a da i ne slikaju, drugi radoznalo zastaju. Kako je ovo selo, je li to peštersko blago ili možda neka neukrotiva dolina? Putujemo sandžačkom džadom, kada u ove hladne dane idu samo malobrojni pešaci i reporteri.
Nigde žive duše. Pomislih da napred, na padinama planine, i nema kuća.
– Ima li koga – zapitah. – Ima, ima – odgovara nekadašnji učitelj i čudi se koli to po ovom nevremenu dolazi u Gurdijelje. Ljubazan domaćin nudi čaj i kahvu. – Ja sam Zeka Badić. Uglavnom me zovu kao naš učitelj, oni koji mi laskaju zovu me vučo.
Voleo sam đake
Prvi susret sa visokom, nasmejanom zanimljivoim gospodom. Vodi nas širokim hodnikom i ponosno otvara vrata – Pešterske visoravni. Ovde je vreme stalo.
– Godinu dana da dolaziš i da ti zborim o prirodnim nedođijama ne bi stigla da objaviš – kaže slavni učitelj. – Ovde su razne kuće zarsle u korov. Odoše ljudi. Sada sva naša sela nemaju stanovnika koliko smo mi nekada imali đaka. Vidite, vazda je u jednoj učionici bilo 70 – tak učenika.
Učitelj na Pešterskoj visoravni
Negde na visoravni, vidi se kroz prozor džamije u selu, izbija gusti dim iz odžaka. U starom hambaru mirno stanuje tišina. Na šarenoj belini blizu brvnare, provodi otomansko carstvo svoje tradicionalno detinjstvo i raspevanu mladost. Sve, zapravo deluje kao kao bajkovit san. Čarobno. Ostao je na svom pradedovskom ognjištu.
Priča još Zeka, doduše raskošno, da u selu nema mladih, da je radosti malo. – Bio sam učitelj više od 40 godina. Izveo sam mnoge dobre generacije đaka. Ponosan sam na te godine. Mislim da su oni uspešni i dobri ljudi. Ima ih u svim segmentima života. I supruga mi je učiteljica. Zajedno provodimo penzionerske dane. Deca rade u Delimeđu i Novom Pazaru – objašnjava fenomenalni učitelj Badić.
Gurdijelje ni na zemlji ni na nebu
Pešačeći po par kilometara od škole do kuće i natrag, znači dnevno po nekoliko sati, tako više od četiri decenije. I opet bi sve ponovio. – Ja i supruga samo među prvim prosvetnim radnicima u ovom kraju. Zajedno smo radili svih ovih sezona. Mladost je prva stranica knjige koja se zove život – kako reče legendarni Zeka Badić.
U uglu kuće, zaneta poslom, gospođa Badić. Pitamo je da li je dugo pešačila do osnovnih škola. Smeška se, kaže da ne voli kamere… Posle nas put vodi nizbrdo. Vraćamo se neutabanom snežnom stazom. U ravnici se nazire Čukote.
