Iskrena ispovest mame koja neće da se igra sa svojom decom

Jedna mama je napisala iskrenu ispovest u kojoj se pita kako da se oseća manje krivom što ne želi da se igra sa svojom decom.

Njenu priču iz Guardiana prenosimo u celosti.

“Nakon što mi se rodila ćerka, bacila sam se na majčinstvo s velikim žarom. Kada je bila beba, marljivo sam joj čitala i nabavila joj igračke koje su ispuštale zvukove koji bi trebalo da pomognu njenom razvoju. Kada je bila mala, pravila sam testo za igru ​​i jestivu sluz i igrala se princeze.

Često pomislim na taj deo prošlosti uz osmeh ispunjen čežnjom jer danas sam izmrcvarena zaposlena majka troje dece.

Dok se osvrćem unazad, do kolena utonula u mračno podzemlje kućnog školovanja i lokdauna, gde su ograničenja vremena provedenog pred ekranom i kontrola unosa šećera stvar prošlosti, razmišljam o tome da pravim testo za igru ​​od nule i smejem se. Ko je uopšte bila ta žena?

Jednog posebno živahnog jutra prošle nedelje zatekla sam se kako stojim na igralištu i gledam svoje sinove kako se manijakalno guraju.

Dok sam stajala tamo cupkajući i tako pokušavajući da vratim neki osećaj u prste na hladnoći, maštala sam o tome da sam kod kuće uz topli napitak i tišinu – da ne čujem još jedno „mama“, da ne moram da žurim i dok piškim da bih mogla da prisustvujem još jednoj svađi između braće i sestara – samo ja, u kući bez zvuka.

Moje maštanje je brzo ugašeno kad su mi deca pritrčala tražeći užinu. Zašto me niko nije upozorio koliko deca jedu, pogotovo kada su po ceo dan kod kuće? Odlučila sam da je možda došlo vreme da skratimo posetu parkiću, ali onda sam se setila naše dnevne sobe, sada mesta za skladištenje rastavljenih Lego kompleta, lutajućih Uno karata i lepljivih štapića sa otvorenim poklopcima koji ostavljaju lepljive tragove na trpezarijskom stolu. Odlazak kući bi značio da ću morati da se igram sa njima.

Koliko god da volim svoju decu – i uradila sam sve da strukturiram svoj život tako da njihove potrebe budu na prvom mestu – previše sam se igrala sa njima. Ne želim da pravim Lego, ne želim da se pridružim njihovim izmišljenim igrama Star Wars, ne želim čak ni da sedim sa njima i igram duge društvene igre.

Samo sam jako umorna i radije bih da odu i igraju sami. Uglavnom to rade – što je jedna od prednosti troje dece. U izolaciji, uprkos svakodnevnim svađama i svađama, barem imaju jedno drugo.

Ali i njima sam potrebna – ne samo da se igram sa njima, već da budem negovateljica, kuvarica, savetnica, učiteljica, medicinska sestra, sekretarica i čitav niz drugih uloga.

Uglavnom te druge uloge mogu da obavljam, ali igranje, u mojoj hijerarhiji potreba, je ono što moram da skinem sa liste.

Antropolozi su pisali o tome kako igra sa decom koju vode odrasli nije nešto što se radi u mnogim društvima i možda neće biti u potpunosti od koristi za našu decu. Kao što je antropolog Dejvid Lensi rekao za Njujork tajms: „Deca su izgrađena za samostalno učenje. Oni su rođeni sa znanjem kako da kreiraju sopstvene igračke, osmišljavaju sopstvene igre i da rešavaju sopstvene rasprave. Treba im iznenađujuće malo mešanja odraslih.”

Studije su pokazale da treba da dozvolimo našoj deci da se dosađuju. Dr Tereza Belton rekla je za BBC da bi pritisak na decu da stalno nešto rade mogao da ometa njihovu maštu.

Sve je ovo fino l iepo, ali šta je sa krivicom koju osećam kada se ne igram sa svojom decom? Majčina krivica koja proganja većinu žena znači da se, bez obzira na izbore, osećamo loše zbog očiglednih razloga.

Mnogi će me osuđivati ​​što ne želim da se igram sa svojom decom. Prodata nam je slika majčinstva – žene koja je na zemlji sa svojom decom, smeje se, bavi se njima i zabavlja. Sigurna sam da postoje žene koje uživaju u neredu stvaranja kolača od blata ili punjenja poslužavnika testom i skrivanja dinosaurusa u njemu. Možda sam nekada bila jedna od njih. Ali sada sam neko ko mora da ispuni čitav niz drugih potreba.

Dugo nisam mogla da se oslobodim krivice što ne činim dovoljno. Ali onda sam sebi rekla da moram biti realna. Moja deca su dovoljno srećna što imaju aktivno prisustvo oba roditelja u svom životu. Ako se povrede, uvek će biti neko tu da ih umiri. Ako naiđu na komplikovanu matematičku jednačinu ili težak domaći zadatak, znaće da mogu da se obrate meni ili mom mužu za pomoć.

I to je ono na šta pokušavam da se fokusiram. Možda se nikada neće setiti Lego kompleta koje im nisam pomogla da naprave (da budemo pošteni, ako su ovo ikada pročitali, napravila sam MNOGO Lego kućica), ali će se setiti da sam bila tu za njih kada sam im bila potrebna.

Tog dana na igralištu kada su moja deca trčala tražeći užinu, zarila sam ruku u ranac i magično izbunarila stari paket suvog grožđa. Dobili su ono što im je bilo potrebno, otrčali su nazad do škripavog kružnog toka, smejući se dok su se gurali.

Bilo je daleko od savršenog jutra, ali – dovoljno blizu.

Izvor:Nova.rs

Preuzmite android aplikaciju Sandzaklive portala Brža, modernija, preglednija...
Subscribe
Obavijesti o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
0
Voljeli bi čuti vaše mišljenje, molim vas komentarišitex
()
x

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker