“UBIO NAM JE DJECU, NIKADA SE NEĆEMO OPORAVITI” – Pet mjeseci tuge u selima u kojima je Uroš Blažić ubio devetoro mladih: “Njihovi roditelji su kao biljke, više i ne žive”

“Ubio nam je decu. Celo selo je obavijeno tugom. Nikada se nećemo oporaviti,” izustili su meštani, prekidajući tišinu koja je već pet meseci obavijala sela Malo Orašje i Dubona. Ulice su sada gotovo puste, prozori kuća skriveni iza spuštenih roletni, vrata čvrsto zaključana.

Nažalost, u ovakvim okolnostima, šta drugo očekivati? Na istim tim ulicama, ubica je zaustavio vozilo sa oružjem spremnim za zločin. Fudbalsko igralište i školsko dvorište postali su poprište tragedije, dok je rafal metaka iz kalašnjikova prekinuo bezbrižne snove devetoro mladih ljudi. Tog četvrtka, 4. maja, nisu ni slutili da će to biti njihov poslednji dan života.

– Dan je proticao uobičajeno, kao i svako veče, okupio sam se sa društvom. Bili smo na Ravnom Gaju, kada su se oko pola 11 zaustavila neka kola. Nismo obraćali pažnju jer smo očekivali još prijatelja. Izašao je iz auta i samo rekao “lezite dole”. Nasmejali smo se i pozvali ga da nam se pridruži na piću. Ali umesto toga, počeo je da puca po nama – opisao je Jovan, jedan od preživelih svedoka masakra u Malom Orašju.

Na Ravnom Gaju nasilno su prekinuti snovi šestorice prijatelja, dok je u školskom dvorištu Dubone oduzet život bratu, sestri i njihovom drugu. Mesta koja su nekad bila ispunjena smehom sada su preplavljena tugom, osvetljena plamenom sveća, spomenicima i buketima belih ruža. Svakoga dana, porodice tih mladih duša postavljaju isto pitanje: “Zašto su im deca ubijena? ”

Malo Orašje: “Tužno selo”

U Malom Orašju, dečiji smeh koji je nekada odzvanjao sada je zamenjen tišinom koja je nepodnošljiva. Kuće, nekada topli domovi, sada su postale svedoci nesagledivog gubitka.

Jedva da je bilo prolaznika, koji su prolazili pognute glave. Pogledi su se retko susretali, a kada bi se to desilo, bili su ispunjeni osećajem koje nije zahtevalo puno reči.

– Nisam mogla da poverujem da su mrtvi. Još uvek mislim vratiće se. To su bili divni momci, pravi domaćini. Vredni, radni, vaspitani. Nikad nisu pravili probleme. Znate, ovo je sada tužno selo. Od tog dana, sve je utihnulo – rekla je baka kroz suze.

Na banderama koje stoje uz put, zalepljeno je cveće sa umrlicama ubijenih momaka. Svaka druga kuća postala je platno za izražavanje sećanja na njih. Na jednom belom zidu uz nacrtanu sveću koja gori napisano je: “Živite! Kad zatvorim oči, videćemo se na drugoj strani!”

– Ljudi u selu više ne slave kao nekada. Samo pre dva dana, trebala je biti velika svadba, ali nisu hteli da prave veselje. Venčali su se u tišini, bez muzike. Malo Orašje je malo selo, mi smo svi kao porodica. Ne možemo da prihvatimo da ih više nema – pričaju meštani.

U tom moru nemoći, ispred lokalne prodavnice u Malom Orašju, primetili smo jednog starca obučenog u crno. Njegove oči, krupne i plave, odražavaju duboku tugu… Prišli smo mu, nesvesni da je to upravo onaj deda koji je pre tačno pet meseci izgubio dva nevina unuka – Petra i Marka, ali i da je njegova unuka teško ranjena.

– Sve što sam ikada voleo, sve što mi je donosilo radost, sada je nestalo. Moja deca, moji najmiliji unuci.. sve su to sada samo uspomene – rekao je deda, glasom slomljenim tugom, dok su mu suze klizile niz lice.

“Nikome ništa nije uradio, život je tek bio pred njim”

Na mestu gde je ubijeno šest mladića, stoje veliki buketi cveća i izgorele sveće. Novo postavljene klupe pružaju tiho utočište, dok se okolina čini da je utihnula pod teretom gubitka. Ponekad se čuje cvrkut ptica, dok jak vetar donosi svoj glas tišini.

U tom miru se probija jecaj. Baka i deka, obučeni u crno, prilaze očiju punih suza da zapale sveću unuku.

– Mog Ace, mog lepo unuka, više nema. Ubijen je, ni kriv ni dužan. Nikome ništa nije uradio, život je tek bio pred njim. Trebali smo da slavimo punoletstvo, a mi smo ga sahranili. Njegova majka nije uopšte dobro, svi mi. Ne možemo da dođemo sebi – rekla je baka stradalog mladića kroz suze.

Dubona

Dubona, koja je nekada bila idilično mesto, sada je obavijena senkom tragedije. Školsko dvorište, nekada prepuno života, sada je postalo poprište straha i gubitka.

Na klupi u školskom dvorištu sedeli su brat i sestra – Milan (22) i Kristina P. (19) i njihov drug Dalibor T. (25). Vreme su provodili sa prijateljima u opuštenom razgovoru, nesvesni tragičnih dešavanja koja će se odigrati za samo nekoliko minuta.

Nakon pucnjave u Malom Orašju, Blažić je seo u automobil i krenuo ka selu Dubona, koje je smešteno desetak kilometara južno od Orašja. Tamo je počinio još jedan stravičan zločin, odnoseći živote policajca Milana, njegove sestre Kristine i njihovog prijatelja Dalibora.

“Tela te dece celu noć su bila na ulici”

Danas, na tom mestu, gde su nekada sedeli, nalazi se buket, a iznad njega se proteže mural koji svedoči o mladalačkoj radosti. Zid škole, nekada bele boje, sada je ofarban crnom, a fokus je na očima i osmehu troje mladih ljudi, pred kojima je bio čitav život.

– To su bila omiljena deca sela, svi smo ih obožavali. Devojci koja je bila sa njima amputirana je ruka. To veče nikada nećemo zaboraviti. Tela te dece celu noć su bila na ulici. Njihovi roditelji su kao biljke, više i ne žive. Nema više dece na ulicama, ovde više ništa neće biti isto – rekla je drugarica ubijenog brata i sestre.

Nikakve reči ne mogu opisati bol koji su ti mladi ljudi i njihove porodice osetili tog sudbonosnog četvrtka, 4. maja. Ništa ih nije pripremilo na to da će taj dan postati njihov poslednji dan života. Ovaj zločin je ostavio ožiljke koji će zauvek pamtiti ove zajednice.

Iza rešetaka

Uroša Blažića policija je uhapsila u selu u okolini Kragujevca. Nakon izvršenog masakra u okolini Mladenovca, Blažić je oteo taksi vozilo, kojim se dovezao do naselja Grošnice, gde se sakrio u ujakovoj šupi. Nakon hapšenja, masovni ubica priznao je svoje zločine pravdajući ih nepravdom društva koje se reflektovalo na njega.

Još je i izjavio i da su meštani stvarali zaveru protiv njega, da se o njegovom ocu pričalo loše i da je kriminalac, a okidač da pobije ljude bilo je i navodno ismevanje u školi jer je, kako kaže, tamnije puti.

Psihijatrijskim veštačenjem je pokazano da je Blažić u trenutku svog krvavog pira bio u svesnom i uračunljivom stanju.

– Veštačenje nije pokazalo da on nije bio uračunljiv ili da na bilo koji način nije mogao da shvati značaj dela, niti da nije bio svestan svog ponašanja – kaže advokat porodice Panić, Ivan Milosavljević.

Urošu Blažiću, koji i iza rešetaka pravi incidente, pritvor je produžen do 30. oktobra. Maksimalna kazna koju može da dobije je 20 godina robije za devet oduzetih mladih života, jer u trenutku zločina nije imao punu 21 godinu.

(Blic)