Dan pre nego što je trebalo da ode čoveku kog je volela, udali je za drugog: „Šest meseci mu nisam dala da mi priđe“
Trebalo je da u subotu ode čoveku kojeg je volela i sa njim započne novi život. Međutim, samo dan ranije dogodilo se nešto što je potpuno promenilo njenu sudbinu – rođaci su došli po nju i odveli je u kuću drugog muškarca, kojeg, prema njenim rečima, do tada nikada nije ni videla.
Uplakana je krenula sa njima, strahujući da bi njeno protivljenje moglo izazvati sukob u kojem bi stradao njen brat. Čak i kada je stigla u novu kuću, nije verovala da će tamo ostati.
Punih šest meseci nadala se da će porodica doći po nju i vratiti je. Zbog toga, kako je ispričala u video-reportaži „Bosanske seharije“, nije dozvoljavala čoveku za kojeg su je udali da joj priđe.
Bez roditelja ostala još kao devojčica
Njena teška životna priča počela je mnogo pre udaje.
Oca je izgubila kada je imala svega pet godina. Majka je ostala sama sa decom, ali je i ona preminula kada je devojčica imala 13 godina.
Porodica je tada praktično ostala bez oslonca, pa je vrlo rano morala da nauči kako da sama zarađuje i preživljava.
Već kao dete znala je da tka, prede i šije. Čuvala je stoku, obrađivala zemlju i kilometrima nosila vodu. Priča da je radila za brašno ili za nekoliko dinara, a kada se gradila seoska škola, pomagala je noseći cement.
Novcem koji bi zaradila kupovala je sebi ono najosnovnije, uključujući odeću i obuću.
I pored svega, godine svog detinjstva ne pamti samo po nemaštini.
„Bili su teški životi, ali se bilo veselo“, prisetila se, govoreći o vremenu u kojem je bilo malo novca, ali je, prema njenim rečima, među ljudima bilo više druženja i razgovora.
Zaljubila se i već dogovorila odlazak
Posle majčine smrti dugo je bila povučena i retko je izlazila iz kuće.
Kasnije je upoznala mladića iz Milodraža. Zaljubili su se, a ona mu je obećala da će se udati za njega.
Prema njenom svedočenju, sve je već bilo dogovoreno. U njegovu kuću trebalo je da ode u subotu.
Ali u petak su stigli rođaci sa potpuno drugačijim planom.
Došli su da je odvedu drugom čoveku.
Ona je odbijala i plakala. Ipak, tvrdi da su ljudi koji su došli bili naoružani i da se uplašila da bi, ukoliko nastavi da se protivi, moglo da dođe do sukoba.
Najviše se plašila za brata.
„Bilo mi je žao brata i bojala sam se da ne dođe do tuče“, ispričala je, navodeći da je na kraju krenula sa njima plačući.
Muškarca u čiju je kuću stigla, kako kaže, prethodno nikada nije videla.
„Sve sam mislila da ću se vratiti“
Ni tada nije odustala od nade da će se vratiti.
Mladić kojeg je volela poslao je pismo njenom bratu. Poručio je da je i dalje želi i da je spreman da sa njom živi odvojeno.
Ona je čekala da neko dođe po nju.
Problem je bio i to što nije znala ni put do svoje kuće, jer je u novi dom dovedena tokom noći.
Dani su prolazili, ali niko nije dolazio.
„Šest meseci nisam dala mužu da mi priđe jer sam se nadala povratku“, ispričala je.
Na kraju je ostala u toj kući. Vremenom je dobila decu i nastavila život koji, prema njenoj ispovesti, nije počeo njenom odlukom.
Danas je u invalidskim kolicima, deca joj najveća podrška
Godine teškog fizičkog rada ostavile su posledice, a zdravstveno stanje dodatno joj se pogoršalo dok je brinula o bolesnom suprugu.
Ispričala je da je jednom pokušala da ga podigne nakon što je pao i tom prilikom teško povredila kičmu.
Danas koristi invalidska kolica.
Uprkos tome, nastoji da ostane što samostalnija. Kaže da i dalje može sama da se okupa, skuva sebi kafu i obavi deo svakodnevnih poslova.
Najveću podršku danas joj predstavljaju deca. Redovno je obilaze, donose joj ono što joj je potrebno i svakodnevno je pozivaju.
Mnogo godina kasnije, sećanje na petak kada je trebalo da se priprema za odlazak čoveku kog je volela, a umesto toga završila u potpuno drugoj kući, ostalo je jedan od najupečatljivijih trenutaka njene životne ispovesti.
