''Moj djed Smail Huka nije ubio Jusufa Mehonjića''

Autor: dr. Harun Crnovršanin

3

UBISTVO JUSUFA MEHONJIĆA U PROLJEĆE 1926. GODINE

   Jusuf Mehonjić, vođa sandžačkih pobunjenika u Kraljevini SHS, je svojom borbom za oslobođenje i zaštitu sandžačkih Bošnjaka ispisao najljepše stranice historije ovog naroda. Zbog svojih uspjeha u borbi protiv četnika Koste Pećanca i kraljeve žandarmerije proglašen je za najvećeg državnog neprijatelja, čija je glava bila ucijenjena na 500.000 dinara u zlatu..

O njemu postoji čitav spjev koji se i danas pjeva uz gusle. Činjenica je da su Mehonjića i ostale komitske vođe ubili agenti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Postoji mnogo različitih verzija o ubistvu Jusufa Mehonjića. Činjenica je da su albanski kralj Ahmet Zogu i jugoslovenski predsjednik vlade Nikola Pašić, u ljeto 1924. godine, potpisali tajni ugovor o likvidaciji kosovskih i sandžačkih komitskih vođa.  Tako su likvidirani Bajram Curi (1862-1924) i Hasan-beg Priština (1873-1933). Bajram Curi je poginuo u jednoj pećini u mjestu Dragobija u Albaniji od izdajničke ruke Kadri Mehmetija, a Hasan-bega Prištinu je 1933. u Solunu u Grčkoj ubio izdajica Ibrahim Celo. Treći kosovski vođa Azem Galica (Bejta) umro je u ljeto 1924. u mjestu Junik od teških rana zadobijenih u bitkama sa srpskim žandarima.

Prema navodima mr. Avdije Avdića, najboljeg  poznavaoca  Mehonjićevog komitovanja, Jusuf je poginuo u albanskom gradu Skadru.  O ubistvu Jusufa Mehonjića pisao je  i  beogradski list “Politika” od 13. marta 1926. godine. Tamo u naslovu stoji sljedeće: „Jusuf Mehonjić je ubijen“, a u podnaslovu „Albanski žandari ubili su jednog od najvećih razbojnika u našoj zemlji“. Prizren, 12. marta 1926. jedna albanska žandarmerijska patrola je ubila prekjuče blizu Šijaka, Jusufa Mehonjića, čuvenog vođu sandžačkih odmetnika”. U ovom tekstu se navodi da je Mehonjić tokom svojeg komitovanja ubio 500 Srba i Crnogoraca. Akademik Šerbo Rastoder je u svojoj knjizi „Šahovići 1924- kad su vakat kaljali insani“, izdatoj 2011. u Podgorici, dokazao da oficira Boška Boškovića nije ubio Mehonjić nego njegovi Crnogorci, Istovremeno je demantovao  podatak o 500 ubijenih Srba i Crnogoraca. Mehonjić je bio veliki patriota i pravednik i „ubijao je samo one koji bi načinili zulum njegovom narodu“.

Na taj način, uspjeli su da ubiju Jusufa Mehonjića, mula Agana Kojića, (hodža iz Plava) i Jusufa Matkova Laličića, iz Gusinja. Mehonjićevi najbliži saradnici: Husein Bošković iz Taslidže (Pljevalja) uspio je da pobjegne u Tursku gdje je i umro, a Feriz Salković iz Tutina je prebjegao u Albaniju ali je i on 1943., u selu Hamilj kod Fier-a, ubijen od izdajničke ruke.

Postoji i verzija koju je ispričao Jusufov saborac Nuko Hot iz Suhog Dola a koja se i danas prepričava na Pešteri, mada u njenu istinitost ne možemo vjerovati. Prema njegovim riječima Jusuf je, bježeći od žandarske potjere, otišao kod svog  pobratima Albanca (ime nije ostalo zapamćeno) koji je živio u jednom selu na planini Prokletiji. Iako je bilo proljeće, na planini se zadržao veliki snijeg. Mehonjić je zakucao na vrata kuće svog  pobratima i ovaj ga je, kao i uvijek, lijepo  dočekao. Pobratim  je naredio ženi, pošto je bilo veoma hladno, da pristavi kačamak, a Jusufu je rekao da se raskomoti. Jusuf se nikada nije odvajao od svoje puške, pa čak i kad bi sjedio kod najboljih prijatelja  držao je pušku u krilu (između nogu). Kada je voda, koju je pobratimova žena stavila za kačamak, počela da ključa, pobratim je hitro zgrabio lonac sa ključalom vodom i prosuo ga Jusufu u lice. Zatim je izvadio pištolj i ubio ga.

U knjizi prof. Šerba Rastodera pod imenom “Šahovići 1924- kada su vakat kaljali insani“, objavljena je, do sada nepoznata verzija o ubistvu Jusufa Mehonjića. Tamo se na strani 153 prenosi izjava Budimira Čogurića, oficira bivše JNA, sa prebivalištem u selu Grančarevu kod Šahovića (danas Tomaševa), da mu je Mursel Mekić iz sela Boljhanine u Bjelopoljskom srezu potvrdio pred svjedocima da je organizator Mehonjićevog ubistva bio Džemo Toska, bogati trgovac iz sela Karajukiće na Gornjoj Pešteri. On je dao 100 000 dinara u zlatu za njegovu likvidaciju koja se dogodila u okolini Peći”.

Na Pešteri se mogla čuti verzija po kojoj je  ubica Smail Huka iz pešterskog sela Ugla.. Naime, u kući njegovog unuka Kamba Hukića (1935) i danas se nalazi sablja kralja Aleksandra I Karađorđevića  koju je, navodno, nakon što je  ubio Mehonjića, Smail Huka dobio od kralja na poklon. O toj sablji pisala je i revija “Sandžak”, koju je tada uređivao Senad Pećanin, u decembarskom broju iz  1990. godine.

Nakon priče o kraljevoj sablji u kući Hukića na Pešteri, 2000-e godine se pojavila knjiga „Islamska Republika Njemačka, autora Dejan Lučić, gdje on u njenom drugom dijelu, na strani 206, takođe pominje Smaila Huku kao organizatora ubistva  Jusufa Mehonjića i istovremeno predstavlja Smaila Huku djedom Sulejmana Ugljanina, predsjednika Stranke Demokratske Akcije za Sandžak.

Međutim, familija Hukić iz Ugla je kategorički demantovala takve priče. Autor ovog teksta je  početkom septembra 2012. godine posjetio Kamba Hukića i sa njim napravio poduži intervju u kojem je Kambo objasnio da Jusufa  Mehonjića nije ubio njegov djed Smail i da je kraljeva sablja koja se nalazi u njegovoj kući dobijena sasvim drugim povodom.

Da bi svojoj priči dao još veću vjerodostojnost, autor Crnovršanin je u ljeto sljedeće 2013. godine, nakon dvadeset godina istraživanja problematike sandžačke komite i njenog vođe Jusufa Mehonjića, slučajno došao u kontakt sa njegovim unukom koji živi u selu Hamilj kod grada Fier-a u srednjoj Albaniji. I on se, također, zove Jusuf, po svom čuvenom djedu.

Nakon iscrpnog razgovora unuk je, na moje  pitanje da li mu je poznato ime Smaila Huke sa Pešteri, odgovorio negativno.  Ja sam mu onda ispričao da na Pešteri, jednom dijelu Sandžaka, kruži priča da je ubistvo njegovog djeda Jusufa organizovao taj Smail Huka iz Ugla. On mi je doslovce odgovorio: „Ja sam porastao uz tu bolnu priču o ubistvu moga djeda Jusufa. Moj otac Ljutvo je čitav život istraživao- ko ga je, kako i gdje ubio? Zatekao sam živu i bijaču Nazu, suprugu od moga djeda Jusufa. Nikada ni od jednog ni od drugog nisam čuo da je spomenuo ime tog Smaila Huke sa Pešteri. Istina je da su ga u proljeće 1926. u međusobnoj borbi ubili albanski žandari u selu Arapaj kod Šijaka kod Drača. Moj otac Ljutvo je, zahvaljujući jednom hodži koji ga je ukopao, pronašao njegov mezar i kosti donio ovde u selo Hamilj i ukopao pored njegove supruge Naze“.

Našem razgovoru je prisustvovao i Fehim Salković, sinovac čuvenog komite Feriza Salkovića rodom iz sela Crniša kod Tutina. I Fehimu je, kao odličnom poznavaocu sandžačke komite, ime Smaila Huke bilo nepoznato.

RAZGOVOR SA KAMBOM HUKIĆEM, UNUKOM SMAILA HUKE

   Izjavu hadži Kamba Hukića prenosimo originalno, onako kako je ispričao 03. septembra 2012., bez ikakvog gramatičkog ili pravopisnog ispravljanja. Za one koji žele da vide i čuju Kambovu živu riječ mogu, na internetu (Youtube), da pogledaju moj dokumentarni film pod naslovom „Jusuf Mehonjić-heroj Sandžaka“, drugi dio,

Autor: Nalazimo se u kući hadži Kamba Hukića, jednog od najstarijih mještana u selu Uglu na Gornjoj Pešteri. Inače ovo selo je poznato kao zadnje selo pred crnogorsku granicu. Hadži Kambo hoćete li nam nešto reći o vašem djedu Smailu Huki?

Hadži Kambo: Ja živim u selo Ugo. Zapamtio sam mojeg deda, mnogo ljijepo se ranije pričalo o njemu. Kako je bio nepismen čovek, nijedno slovo nije znao, nije znao da se potpiše a bio je predsednik opštine devet godina u selu Buđevo.

Autor: Tad je Buđevo bila opština. Koja su sela ulazila u opštinu Buđevo?

Hadži Kambo: U tu opštinu su ulazila ova sela: Ugo, Doliće, Buđevo, Bioc, Krnja Jela, Tuzinje i Restanoviće.

Autor: Kakvo je tvoje sjećanje na djeda?

Hadži Kambo: Deda se sećam ko kroz maglu. Bio sam od tri godine kad je šćeo da umre. On je umro 1935. godine ovde u Uglu. Ovde je bila jedna drvena kuća, zvala se čardak. Tu je on živeo. Bijača mi je živela 120 godina Ona se zvala Arifa. Bila je od Martinovića, od Kolašina je došla. Ona me mnogo volela, furila, ja išo za njom. Od nje sam mnogo čuo. Mnogo više sam čuo starih priča od nje nego od drugija. A ja sam lično ovo zapamtio. Razboljeo se Smailj Huka, a bijača mu pokraj furune dušek prostrla i jorgan. I Smailj joj kaže:

-Ja se razbolje Arifa, hoću da umrem.

Šta se razbolje?! Otkut ti to? Hajt, đavo ti u trbuh. To si ti nešto snijevo-kaže mu Arifa.

Hajt, zovni mi decu Arifa!

Autor: To se njemu prikazalo da hoće da umre, pa hoće da vidi djecu zadnji put?

Hadži Kambo: Jeste, prikazalo mu se  i zove decu: Zaima, Ujkana, Hajriza, i imao je i šćerke, one su bile udate: Fata, Ćuma, Šanda. Sećam se da su me tad isterali napolje iz sobe. E sad više se ničega drugog ne sećam. Sećam se samo toga što je on reko ženi Arifi. Ja sam ispo iz sobe a moj ded Smailj je tad stvarno umro. Došli su seljaci, dženaza da ga ukopaju. Došo je veljiki narod, sećam se bilo je veljko blato oko kuće. Sećam se kad su ga na nosila (tabut) izveli iz kuće i odveli naniže, ka džamiji. On je, kad je šćeo da umre, amanetom ovu sablju, meni ostavio

Autor: To je ova sablja što visi na zidu? Možete li da nam kažete otkud ova sablja, za koju sam čuo da je poklon od kralja Aleksandra Karađorđevića, u vašoj kući?

Hadži Kambo: Jeste, ova što visi. Ja sam bio mali kad je moj ded Smail nju meni amanetom ostavio. Kad sam malo porastao Bijača Arifa mi je rekla: Kambo ovu sablju je Smailj Huka tebe ostavio amanetom, nikom drugom već tebe. Ja sam je čuvo, i za vreme partizana, kad su ušli partizani 1945., ja sam ovu sablju gurnuo u jednu čađu (dimnjak) od jednog stana da mi je ne uzmu. Kupahu oružje, video sam i dva bicikla su uzeli. Sakrio sam je, te je bila zarđala, pa sam je posle nosio kod majstora, te je glaziro.

Autor: E sad me interesuje za Smaila Huku, kako je on dobio od kralja ovu sablju?

Hadži Kambo: To je bilo kad se jugoslovenski kralj Aljeksandar Karađorđević ženio sa rumunskom princezom 1922. godine. Tada je kralj na svadbu pozvao sve predsednike opština iz Srbije. Moj ded Smailj je bio predsednik oštine Buđevo i sa sobom je poveo još trojicu sa Pešteri: Taša Turkovića iz Dolića, iz Krnje Jelje je bio neki Hako čini mi se, i iz Rasna jedan, ne mogu da mu upamtim ime.

Otišli su kod kralja Aleksandra u Beograd. Tamo ih kraljeva garda zaustavi, da ih pretrese. Smailj je imo za pojas jedan crnogorski kolaš, cio u srmu (srebro) vezen. I ona garda mu kaže: Ostavite ovde oružje lijepo, pa uđite. On him je reko: Smailj Huku niko nije razoružo, pa nećete ni vi!  Oni javljaju kralju: jedna budala neće da se razoruža, štaćemo sa njim? Kralj je reko da ga puste.

Evo, koljko je imo autoritet, sa oružjem je kod kralja Aljeksandra ušo. I tamo su poslje razgovarali, bilji na doček. E sad, podijelio him cigare kralj svijema četvorici sa našega kraja. Smailj je uzeo cigaru od kralja i turio je u kutiju đe je držo duhan, tad nije bilo gotovih cigara ko danas, nego se duhan saviojo u papir. Kralj je video šta je Kambo uradio, pa ga upito:

Što ne zapali tu cigaru Smalij Huka?

Ne, neću da je zapaljim, odgovara Smailj.

A što nej? -pita ga kralj.

Hoću da se faljim u moj kraj kad odem, da mi je ova cigara od kralja. Zbog toga je čuvam i neću da je zapaljim.

Kralj Aljeksandar je malo zaćuto, malo razmislio pa mu reko: „Smailj Huka, dobićeš od mene sablju namesto te cigare. I spremiću mog izaslanika da ti je donese“.

E sad, prošlo je malo vremena, došo je zaslanik kralja lično kod Smailj Huke. Donio mu sablju i oni ga dočekali. Onda je najbolji doček bio-da se pristavi cicvara koja se pravi od brašna , sira i masla. Bijača him skuhala cicvaru, sa onijim velikim tiganjom, nije uopšte dijelila u tanjire, tad nije imalo tanjira, nego ga spušćila na sofru dolje i oni jelji. Cicvara ima dosta sira, i onaj sir se rasteže ko dlake. Onaj zaslanik misli da su dlake, pa počeo da miče rukom. Smailj je to vido pa mu reko: To je sir, nisu to dlake. Prismoči!  A kod Srba je „prismoči“, da uzme manje, a kod nas je prismoči- da uzme više. Zaslanik je sve manje i manje uzimo. Smail mu zgrabio kašiku ot ruke, pa mu je napuni i kaže: „Ovako se prismoči“.

Autor: Evo hadži Kambo, sad ću Vam objasniti zbog čega sam došao kod vas. U javnosti je u zadnjih 20-ak godina, puštena vijest da je na najvećeg muslimanskog junaka Jusufa Mehonjića organizovao ubistvo izvjesni Smail Huka koji je, tako se navodi, djed Sulejmana Ugljanina. Došli smo danas da čujemo vašu izjavu u vezi sa tim i da nam razjasnite čiji je djed Smail Huka i kako je neko mogao vašeg djeda predstaviti da je djed Sulejmana Ugljanina sa kojim on nema nikakve veze.

   Prije 12 godina, tačnije 2000-te godine, pojavila se knjiga pod naslovom „Islamska republika Njemačka“, srpskog novinara Dejana Lučića, gdje on u drugom dijelu knjige, na strani 206, vašeg djeda Smaila Huku direktno okrvljuje za ubistvo Jusufa Mehonjića i istovremeno za Smaila Huku kaže da je on predak (to jest djed) Sulejmana Ugljanina. Evo ja ću vam pročitati ovaj tekst u kome piše sljedeće: Sulejman Ugljanin je Albanac. On je genije slaloma kao i njegov predak Smail Huka iz Ugla koji je organizator atentata na heroja muslimana tog kraja Jusufa Mehonjića. Naravno, Ugljaninov predak je radio po nalogu srpske tajne policije i za to je dobio nagradu sablju od kralja Aleksandra Karađorđevića, poznatog u narodu kao „Ujedinitelj“! O zlatu koji je predak dobio neću ni da govorim…“

To bi bio taj tekst na strani 206. Interesantno je, a i veoma tendeciozno po meni, da iza ovakvog teksta u knjizi, stoji kao recenzent Miladin Jovičić zvani „Zlatni“, koji je načelnik Službe državne bezbjedosti za islamski terorizam MUP-a Srbije. On je danas u penziji. Upravo recenzija jednog takvog čovjeka shvata se ozbiljno, a jedna takva dezinformacija, mi ovu izjavu smatramo dezinformacijom, jer Smail Huka nije djed Sulejmana Ugljanina već je djed gospodina Kamba Hukića, u čijoj se kući danas nalazimo. Hadži Kambo, meni je bio cilj, da ovim dolaskom, zajednički demantujemo ovakve laži.

Hadži Kambo: Eto vidi, mene mnogo interesuje, ko moga tako nešto da napiše što nema veze sa istinom. Ugljanin nije u nikakvom svojstvu (srodstvu) sa Hukićima. Mi smo dobri prijatelji sa njim, dođe ponekad ovde.

Autor: Znači, on nije od Hukića?

Hadži Kambo: Ada nije. On je od Toskića. Njegov praded i ded su došli od Albanije u Ugo. Kupilji su imanje ovde, sedi ono imanje i sad. Imali su malu kuću od brvana, ostali su temelji od te kuće, jedan red kamenja je osto. Još se poznaje ona zidina. Ni sam Ugljanin nezna svoje porijeklo. Oni su ovde imali jedno ubistvo. Njegovi preci su bili veliki belaji. Posvađali su se sa Gorčevićima i ubili Tahira Gorčevića. Oni su se poslije toga pokupili odavde. Ja sam čuo da su otišli za Mitrovicu.

Dobar sam prijatelj sa Ugljaninom. Pito sam ga, on zna da je iz Ugla, ali ne zna od kojeg plemena. Neki su rekli da je Ugljanin od Pljakića, zbog tog Pljake kataljika. Koji je došo u ovo selo i prvi prešo na islam. Ali oni nemaju veze sa tim Pljakom. Taj Pljaka je napravio ovu džamiju ima 300 godina. Mi Hukići smo postali svi od tog Pljake . On se zvao Pljaka Ukaj i prvi je prešo na islam. Njegov brat Praka nije šćeo da pređe i umro je ko kataljik.

Autor: Znači, drugi se zvao Praka?

Hadži Kambo: Jeste, Pljaka i Praka su bili braća. Ovde ima jedna vrtača. Kad je umro nisu ga ukopali u džamiju, nego gore posebno, u tu vrtaču. Tamo su se sijali kompiri, pa su taj Prakim mezar zatrpalji. A ja znam đe je taj mezar.

Ugljanin je ovde dolazio, sedelji smo i pričalji i ja sam se zainteresovo za Ugljaninovo porijeklo. Bila je jedna stara žena ovde iz sela Poda. Znala je bolje istoriju nego nikakav pisac. Od te žene sam čuo za Toske, za ove Ugljaninove. Pa sam otišo jedne priljike u opštinu, kad je bio gradonačelnik u Novi Pazar. Sad, Sulejman zna meine preko mog sinovca Šerifa. I ja ga pita: Gospodin načalniče, ti si već 17, 18 godina u vlasti ko gradonačelnik i neznaš kako su se tvoji preci prezivali. Kaže: Ne znam. A znaš li ti?- pita me on.Ja znam od kojija si. Pa holj mi kazat? Hoću dati kažem, alj da dođeš i da snimiš onu zidinu đe je tvoja starina živela.

Autor: Haži Kambo, sa ovim razgovorom sam htio da ukažem na opasnost ove dezinformacije. Jer ovo je ušlo u knjige, ova knjiga se čita kod srpskog naroda, čitaće je, možda i neki naši. I onda je opasno da jedna takva dezinformacija uđe u narod i da se to širi i da se stvara mržnja. Ovo je sa ciljem da se stvori mržnja u našem narodu i još jedna podijeljenost.

Hadži Kambo: Da si mi živ i zdravo i da te Allah čuva. Skinuo si jednu veliku ljagu sam moje familije i sa ovog sela.

RAZGOVOR SA UNUKOM JUSUFA  MEHONJIĆA KOJI SE TAKOĐER ZOVE JUSUF

Srpska obavještajna služba je lansirala priču da je za smrt Jusufa Mehonjića odgovoran pobratim Albanac, kako bi se i  na taj način pokušala anulirati           historijska činjenica da su upravo Albanci više puta spasavali Bošnjake Sandžaka tokom 20. vijeka. Autor ovog filma je u ljeto 2013. došao do pouzdanih informacija da je Mehonjić ubijen u okršaju sa albanskom žandarmerijom u selu Arapaj nedaleko od grada Drača.

(Sana)

Komentari  
-3 # Sandzoo 2020-08-22 20:10
Kao kada bi danas rekao mom djedu je Ratko Mladic dao pusku, zasto neznam
Odgovori | Prijavi moderatru
-11 # Olivera je moje ime 2020-08-22 21:24
Interesantan tekst. Iz njega se da zaključiti dosta stvari među kojima je meni zapalo za oko sledeće:
- Jusuf Mehonjić nije nikakav junak, već pobunjenik i komita koji je okrvavio ruke nad 500 Srba i Crnogoraca,
- Glave mu nisu došli ni Srbi ni Crnogorci koji su mu bili neprijatelji, već braća šćiptari,
- Interesantno je Suljkovo poreklo, čovek kaže da su mu preci bili veliki belaji. Pa pošto su ubijali po Pešteri, morali su da odu za Mitrovicu. Da bi im se potomak Suljko vratio na mesto zločina, zahebavajući Sandžaklije na razne načine već 30 godina.
Odgovori | Prijavi moderatru
+2 # TITO NP 2020-08-23 20:32
Olivera se uvek javi kad je nesto oko Sulja u pitanju.. Nemoze da mu oprosti Autonomiju Sandžaka. Toliko mržnje prema Sulju u njenim komentarima to nisam video nigde drugde. A glavonja Dodik svaki čas po nešto mlatara pa ga ona ne osuđuje. Zaključak jasan; oolja je fasita kao i Dodik.
Odgovori | Prijavi moderatru
+15 # Sandzaklija do Koske 2020-08-22 21:45
Suplja ti ta prica Hukicu tojest Hukaju jer ste medju najvecim proalbanskim galamdzijama, da ste sablju dobili od Jugoslovenskg Kralja za neku sitnu rabotu ili glupost, a cinjenica je da ste dobili sablju i da ste necim morali da je zasluzete i to necim krupnim.

Sto se Jusufa tice on je heroj svog vremena, najveci. El Fatiha!
Odgovori | Prijavi moderatru
+10 # tito junior 2020-08-23 19:03
Hukici dobili sablju tek onako :-))) prvo vam je kralj dao cigaru, eto koliko vredi ta izdaja vasa..... Mehonjic je bio i ostao nas ponos, a vi cinkarosi nikad necete bit ljudi, kao u tom rezimu, kao i u danasnjem rezimu..... cinkacete ali necete doveka.
Odgovori | Prijavi moderatru
+3 # Samo jako 2020-08-22 22:53
Zato su pobegli za Mitrovicu jer su izdali Sandzak. Sulju su i dedovi znaci bili izdajnici Sandzaka i spijunirali i ubila zarad Srpskih Agenata i Karadjordjevice. Ovo ko nastavak Senki nad Balkanom.
Odgovori | Prijavi moderatru
+7 # Sannbol 2020-08-23 00:29
Olivera jedi govvna.Za vas normalno da nije jer je ubijo samo zločince cetnike koje vi branite.te iste cetnicke pickice smrdljive bradate ubijali su ZENE,DJECU,STARE.i vi pričate o junastvu pa kako nikad ne odoše ti junaci u tursku dase OSVETE turcima za zlodjela.? Odgovori kozo il stasi već olivera.
Odgovori | Prijavi moderatru
Napiši komentar
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Sandzaklive.rs. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Sandzaklive.rs zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara Sandzaklive.rs nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Najnovije
  2. Najčitanije
  3. Komentari