Porodica sa Peštera sa četvoro dece živi u brvnari: Kada počne kiša, BEŽIMO U ŠTALU

Sedam kilometara od puta, lošim makadamom, kroz šume i brda, dolazi se do poslednje kuće u selu Blato u kojoj svoje detinjstvo provodi četvoro Raičevića. Ovde, gde žive, čuje se samo lavež pasa, topot konja i vetar koji cvili.

gfre5645765



 

Visoravan Pešter i opština Sjenica poznate su po surovim uslovima. Teški uslovi i udaljenost od škole ne sprečavaju male Raičeviće da budu najredovniji u školi.

Na pitanje kako idu u školu, četrnaestogodišnja Miljana uz osmeh odgovara:

- Škola nam je na 11 kilometara, svakog dana pešačimo. Nekad nas komšija poveze ladom bar u jednom pravcu. Jeste malo teško kada su sneg i kiša, ali nemamo nijedan izostanak. Ne bih nikada propustila fizičko. Ovde je super, ali mi je žao što smo mnogo daleko, pa nam niko ne dolazi. Ja sam samo jednom bila kod drugarice. Raičevići žive u 80 godina staroj brvnari u seoskoj idili. Prelepa i u isto vreme surova priroda kao da je očvrsnula ovu porodicu, pa tako niko u kući nema zdravstvenih problema. Socijalna pomoć od 20.000 dinara im je jedino primanje, pa se trude da hranu za svoje potrebe obezbede obrađujući zemlju i držeći stoku.

Imamo devet ovaca, šest kokošaka i pet krava. Krave su Đina, Dunja, Vesa, Ruža i Šara. Miljana ih muze, a ja ih čuvam, navodi dvanaestogodišnja Vanja.

Na to, najmlađi Radoslav (10) uzvikom dodaje:

- Imamo i konja! Jašem ga svakog dana, sada ću vam pokazati.

Razdragana, pametna dečica, vredni roditelji, zdravi svi. Reklo bi se – pa šta fali ovim ljudima?! Ipak, nije sve tako sjajno. Prevelika udaljenost od škole i svega ostalog nije njihov jedini problem. Selo Blato u jesen i zimi opravdava svoj naziv.

-Gore su nam kiše, nego sneg, verujte. Kad kiša krene slivaju se potoci i udaraju direktno na kuću. Jednom smo morali da bežimo u štalu. Sve smo ove kanale prokopali da bismo to sprečili, ali uvek probije. Kuća je stara, imamo dnevnu sobu i dve prohladne sobice. Deca mi spavaju na tri kreveta. Kupatilo nemamo, već koristimo poljski toalet i korito za koje grejemo vodu na šporetu. Prvi komšija nam je na tri-četiri kilometra. Nije lako... Rođen sam ovde, ali zbog dece bih otišao. Samo da smo negde bliže zbog njih, objašnjava domaćin Srbislav.



 

Uprkos teškim uslovima, kuća porodice Raičević je uredna i pospremljena, a za to zasluge idu majci Stojni. Najstariji sin Miroslav (16) ide u školu u Kragujevcu, za šta moraju plaćati dom 6.000 dinara. Nemaština ih nije sprečila da sve račune redovno izmiruju jer kako domaćin kaže „to se posle nabere mnogo, pa kako platiti?“

Četvoro dece treba hraniti, obući, treba platiti struju... Teško da se može skupiti išta više. 

X

Right Click

No right click